Прочитај ми чланак
Хистерија која обузима наше „отмене” припаднике грађана, окупљене око многобројних невладиних организација које сваке године као лешинари израбљују „Параду поноса” зарад сопствених политичких циљева, није никаква новост.
Веровали или не, за поједине припаднике тзв. грађанске оријентације, која данас – ако је судити по Весни Пешић и њеним изливима бриге да неко не смени традиционалне носиоце „отмености” – све више тоне у културно-класни фашизам, питање предочено у наслову представља пар екселанс хистерично питање. Као одговор, већ су превентивно назначене стратегије како се понашати уколико до одржавања „Параде срама (поноса)” дође, а заједничко у њима је тенденција да се та манифестација политички искористи, уопшти у свеукупно незадовољство ситуацијом у земљи и поприми обрисе протеста против актуелне власти – исте оне која би у том случају обезбеђујући скуп, парадоксално, на другој страни ризиковала животе органа реда само да би јој та „грађанска оријентација“ пљунула у лице.
![kaic-istvan-foto-III]()
О АУТОРУ
Иштван Каић је сарадник Института за јавну политику.
Ова хистерија која обузима наше „отмене” припаднике грађана, окупљене око многобројних невладиних организација које сваке године као лешинари израбљују „Параду поноса” зарад сопствених политичких циљева, наиме заступајући људска права и слободе, није никаква новост. Уочено је већ да се она јавља сваки пут кад омражени појединци из власти остварују директан контакт са угроженим грађанима док им помажу у елементарним непогодама. Шта је то толико неподношљиво у тим сликама о којима су и поједини новинари покушали да теоретишу?
Одакле толика гадљивост према припаднику власти који жели да покаже солидарност на делу и покрене друге грађане да следе његов пример? Уобичајен приговор је да на тај начин власт користи грађане како би убирала јефтине политичке поене, па све до вулгарних интерпретација да такви гестови не спадају у опис посла тих појединаца.
Ипак, реч је о једној неупоредиво сталнијој ствари која се доживљава као велика и озбиљна опасност, можда већа него сама елементарна непогода, а увид у њену суштину постиже се раскривањем следећег питања: шта се све за те „отмене” грађане ништи у једној слици тренутног поједначавања, у изненадној блискости државе и њених грађана? Зашто је преко поменутих интерпретација по сваку цену неопходно чувати у животу премису – држава је непријатељ својих грађана, без обзира на различите околности у времену и простору? Није тешко схватити да је управо та премиса тзв. грађанској опцији била баш она кока која је доносила највише златних јаја, те да је данас, када постаје све теже доказати њено упориште у стварности, императивно афирмисати ту премису много агресивније и све мање бирати прилику која то реално оправдава. Без ње, такође, „отмени” грађани више не би ни изгледали нарочито отмени, јер се пад у једну такву рутину третира као ужас над свим ужасима.
Сличну склоност гађења према појединцима из власти који су покушали на свој начин да се приближе грађанима „Пешчаник” је својевремено демонстрирао и према Ђинђићевој вожњи на бициклијади, или испробавању електричног тротинета, вечери у студентској мензи…
Баш као и прошле године, и ове се, на сајту „Пешчаник” тема „Параде срама (поноса)” користи као мотив за борбу против власти и на тај начин реинтерпретира значење манифестације мимо воље и циљева њених организатора, или популације због које се она првенствено одржава. Развијају се стратегије интерпретирања како свалити кривицу на државу у оба случаја – било да се Парада одржи или не. Ако се не одржи, за државу ће се, с правом, по ко зна који пут рећи да је поклекла пред хулиганима, то је бар лако. Али на који начин напасти власт ако се Парада одржи, или већ пре тога, кад се учини да постоје изгледи да ће да се одржи?
Па управо тиме што ће се рећи да Парада уз подршку и присуство челника власти и није права Парада, да губи на свом смислу, на сличан начин као што солидарност политичара у непогодама не спада у солидарност, или као што ни грађанин није „отмен” ако не изражава отпор према сопственој држави. Тиме што ће се због зависти радије обесмислити комплетан прајд, него дозволити да власт „убира политичке поене“ на догађају који „Пешчаник” од кад је света и века узурпира као „грађански“, иако такав поступак – оснажен донацијама попут оних из норвешке и холандске амбасаде, фондација Хајнрих Бел и НЕД – благе везе нема са борбом за права ЛГБТ популације.
(Сви изнети ставови у чланку не представљају и ставове редакције Србин.инфо)
