Прочитај ми чланак
(Александар Апостоловски)
Детаљи злочина на Бранковом мосту полако излазе на видело. Испоставило се да се током вожње у „мини кантримену” одвијала некаква перверзна „селфи” забава. Девојке су мобилним телефонима снимале најаву злочина. Путници „кантримена” кезили су се дисплејима паметних телефона, док се Луки Јовановићу спремао коначни сусрет са судбином.
Раскалашне клинке и бескрупулозни возач који су се те јулске ноћи возили са сплава на сплав најављивали су смрт дечака на другој страни уклетог зида којим је подељено српско друштво. На једној су они – опасни краљеви београдског ноћног живота. Они су богата, свемоћна врста нових криминалаца, мрачна страна тог транзиционог, неолибералног поретка који сабласно најављује „крај историје”.
На другој страни тог невидљивог зида били су Лука и његови другари. Губитници који не умеју да се снађу у врлом новом свету и зато су гурали убогу „ладу” неколико минута пре него што је београдско небо најавило још једно јутро.
Марко Милићев возио је „кантримена” и није имао трунке савести да стане. Он је фото-робот је редизајнираног српског криминалца, доказ да је данашњи поредак српског подземља доживео не само модну, већ и социолошку еволуцију.
Кримоси се по гардероби не разликују од метросексуалаца и камелеонски се утапају у средину. Они вежбају, држе до физичке спремности, али тек да би избегли пивски стомак, а не да би подсећали на Рамба из предграђа који диже тегове у гаражи, уместо да одлази у фенси-теретану.
Нова сорта одржава и шири везе не само са сопственом врстом, већ и са вршњацима који нису криминалци, борећи се тако не само за друштвену верификацију, већ и за наклоност девојака за које се баш и не може рећи да су копија плавуша из деведесетих година. Међу њима има поприлично студенткиња, попут путница „кантримена”, па је парадоксално да понекад подземље више цени образовање, макар и у перверзној форми, од тржишта рада.
Наравно да теза о подземљу које има развијену социјалну компоненту звучи иронично, али је истина да се генетски модификовани кримоси, због своје мимикрије и развијене друштвене интелигенције, мање истичу. Подземље је, такође, мање склоно уличном насиљу него деведесетих година, кад се банде нису устручавале да размењују паљбу – ја теби, ти мени – у строгом центру града.
Чак се у тучама по клубовима или сплавовима у време садашње много више истичу чланови обезбеђења. Вероватно зато што су то регрути завађених навијачких група, који нису ишли на часове лепог понашања, већ на едукацију на трибинама, где се бејзбол палице сматрају модним детаљем, а не хладним оружјем.
Дрога се, такође, искристалисала као водећа привредна грана модерних гангова. Ни Милићев није на сав глас објављивао да тргује наркотицима, за шта се сумњичи по медијским написима, већ се представљао као менаџер популарног ресторана и као такав је наступао на друштвеним мрежама и сплаварским платформама, у које се пецају девојке нове класе, док дечаци попут Луке возе „ладе” својих очева.
У ноћном Београду чини се да сви, тако измешани, имају једнаке шансе. Али, истина је да их немају и да је то илузија која се понавља сваке боговетне ноћи.
Зато што људи из прве групе купују фирме, представљају се као победници транзиције, перу новац, претварајући новчанице од трговине дрогом у власничке деонице фирми или земље… Није ли и Дарко Шарић чинио управо то? Постао је власник многих компанија или хотела који су куповани новцем од кокаина, док је, истовремено, био и магнет за готово читаву српску естраду.
Разуме се, Милићев није Шарићевог калибра. Али све што је учинио после злочина на Бранковом мосту, кад су се камере изненада замутиле, показује да је познавао организацију, да је имао интелигенцију и врхунску хладнокрвност опасног криминалца. То не доказује само његово бекство из земље, најпре у Турску, а потом и у Кину, где је успоставио везе с тамошњом криминалном експозитуром.
И пре злочина на Бранковом мосту Милићев је, променом свог презимена и узимањем жениног, додатно замаскирао свој двоструки живот. Некад би сама помисао на јавно одрицање од мачизма и узимање презимена супруге, што је учинио и Милорад Улемек Легија, била незамислива јерес међу суровим криминалцима који су ординирали деведесетих година.
Кад би се, времепловом, овакав, стилизовани Милићев, са жениним презименом, у „кантримену” пре четврт века паркирао на Бежанији коју је контролисао Бата Трлаја, на Новом Београду, чији је бос био Михајло Дивац, или Звездари, коју је контролисао Шљука, такво биће из садашњости било би не само подвргнуто подсмеху, већ би „кантримен” и његов власник вероватно били изрешетани.
Овековечени у филму „Видимо се у читуљи”, кримоси из деведесетих возили су црне „бе-ем-вее” и џипове „пајеро”, који су појачавали њихов осећај мушкости. Временом, пак, мењају се ауто-брендови популарни у подземљу. На улице излази фантомски „ауди смрти”, док, у последње време, бели џипови и разни модели „минија” чине возни парк транзиционе сорте нових криминалаца.
Кристијан Голубовић и његова екипа су раритетни примерци некадашњег криминалног покрета, чији је начин живота и стил оличавала скраћеница „три П” – пиштољ, плавуша, пајеро. Заправо је Кристијан једини преживели капиталац из тог доба, те сада, са својом екипом, набилдован као Конан и истетовиран као ходајућа бојанка, изгледа као експонат који је побегао из музеја подземља. Отуда некима изгледа као пародија старих времена.
Док се „милићевци” маскирају и оштећују друштвено ткиво попут канцера, Кристијан и његови следбеници не крију ни ко су ни шта су. Напротив, траже део медијског простора да то још једном што гласније понове.
Тако је изгледао тај криминални свет, дизајниран по моделу Александра Кнежевића Кнелета, убијеног у хотелу „Хајат”. Они су набилдовани, с дуксевима увученим у тренерке и пејџером закаченим за појасом, уз обавезно кратко подшишану косу, деловали као борбена џиберска формација. Кад би се појавили на јавном месту, заузимали су сепарее и нису се мешали с осталима, док су клинци који су их опонашали постали део дизелашког супкултурног покрета. Слушали су турбофолк. Обавезни модни детаљ, уз дуксеве и тренерке, била је и златна кајла, чија је дебљина показивала место у хијерархији београдског подземља.
Деведесетих су још две ствари условиле да кримоси остану везани за своја микростаништа, углавном радничка предграђа Београда, по којима су и називани гангови – од вождовачког до звездарског. Тадашња традиција подстицала је лојалност крају, а родоначелник тог изопаченог локалпатриотизма, који се понекад патетично романтизује, био је промашени боксер Љуба Земунац. Други разлог за одређену врсту друштвеног аутизма била је воља западних полиција које су испоручивале „много крокодила у малу бару”. Творац те филозофске мисли, која је одсликавала зверску борбу за превласт подземљем, био је Бата Трлаја.
Али као што се чини да су они бића из праисторије, тако ће живот који се непрестано убрзава, као полудели „мини кантримен” који лети по Бранковом мосту без контроле и милости, прегазити и сећање на Луку, на његову убогу „ладу” и на спору полицијску истрагу.
Девојке из „кантримена” изаћи ће из затвора. Поново ће отићи на сплавове. Правиће опет идиотске „селфије”, удаће се вероватно за неког власника кафића или мењачнице. Можда ће се цуре из „кантримена” кајати, али то неће трајати дуго, јер подсвест се труди да избрише ружна сећања.
И, то ће бити то. Лука ће поново бити прегажен.
(Политика)
