Прочитај ми чланак
Главна главобоља за САД сада су Русија и Кина, које све више подржавају једна другу на међународној сцени и не прате Вашингтон у притиску на режиме који му не одговарају. Такав закључак изведен је у чланку Вашингтон Тајмса. У својим дејствима Русија и Кина се ослањају на недостатак стратешке далековидости и политичких амбиција САД и читавог Запада у целини, подвлачи се у чланку.
Шта значи јачање руско-кинеског партнерства за њих саме и за развој ситауције у свету? – у последње време ово питање све чешће се разматра у медијима и у радовима научника.
Према мишљењу једног од водећих руских експерата за међународне односе, академика Алексеја Арбатова, САД одавно са опрезношћу прате развој руско-кинеског стратешког партнерства. Москва и Пекинг су и пре украјинске кризе имали своје противречности са Вашингтоном. Две земље су имале другачији поглед од америчког на многе проблеме савременог светског поретка – од Сирије и регулисања ситауције на Корејском полуострву, па до реформе СБ УН. Ипак она конфронтација која се сада појавила у руско-америчким односиам није могла да не утиче на развој односа у целини у троуглу Кина-Русија-САД. Овде је такође приметан пораст напетости.
Његов израз нису само чланци у америчкој штампи, већ и одређено кориговање спољне политике САД, сматра академик Арбатов:
„САД сматрају да су дужне да присуствују у западном делу Тихог океана и у евроатлантском региону и да играју у тим регионима доминанту улогу. Сарадња Русије и Кине упућује овој улози изазов. Ресурси и технологије Русије плус огромни економски потенцијал и брзи напредак Кине, наравно, стварају неки центар моћи који за САД представља опасност.”
Истина, како сматра Алексеј Арбатов, на Западу заиста не постоји стратешка далековидост. Она се испољава између осталог у томе што многи експерти и политичари преувеличавају антизападни потенцијал кинеско-руске везе. Објективна ситуација заиста подстиче Русију и Кину на тешњу економску сарадњу, као и на одлучнију одбрану принципа праведног светског поретка, од којих је главни примат међународног права. Ипак о војном савезу нема говора, а управо на војно-техничку компоненту кинеско-руског партнерства врло често стављају главни акценат западни аналитичари.
Према мишљењу Алексеја Арбатова, САД и друге западне државе неће покушавати да изврше притисак на Русију и Кину, намећући им трку у наоружавању. Сценарио хладног рата неће се поновити буквално. Такву трку неће издражати, између осталог, саме САД. Пре ће бити речи о покушају формирања и јачања антируских и антикинеских алијанси.
На пример, чиниће се покушаји да се ЕУ подстакне на нове санкције против Русије. САД настављају напоре у коришћењу антикинеских расположења у региону Пацифичког прстена. Овде САД имају прилично много слободе за маневар, узимајући у обзир сложене односе Кине са суседним државама, сматра академик Арбатов. Кина није свемоћна да помогне Русији да изађе на крај са санкцијама, пошто многе технологије такође добија са Запада и неће их реекспортовати. Ипак Русија и Кина треба више да мисле о заједничким интересима, о томе да заузму достојне позиције у свету који се мења, закључује академик Алексеј Арбатов.
Русија-Кина: стратешко суседство
Москва и Пекинг развијају стратешко пернтерство, које се базира на територијалној близини, заједничким приступом кључним међународним проблемима, блиским политичким, економским и историјским везама. Један од додатних подстицаја сближавања је и парадоксална и неочекивана жеља Вашингтона да „казни“ Москву уводећи нове санкције.
Амерички политичари су се прерачунали. Хтели су да изолују Русију и ту су рачунали на подршку Кине. А управо обрнуто, Москва и Пекинг су веома активирали своје заједничке активности. Разлог су не само заједнички економски интереси, већ и заједнички ставови обе стране на међународној сцени. Русија и Кина су уверене да свет не може бити униполаран. Вашингтон је полагао све наде да ће НРК увести санкције Русији. Али, њихови планови се нису обистинили.
Русија и Кина ефикасно сарађују у оквиру Савета безбедности УН. Пре три године, оне су блокирале резолуцију која је осуђивала деловање сиријских власти и која је у суштини требало да отвори пут Западу да наноси ударе Сирији. Постоје и други примери солидарне и балансиране позиције Москве и Пекинга у УН. Активно се развија сарадња Кине и Русије у оквиру ШОС и БРИКС. Ти међудржавни формати постају нови центри доношења одлука, што је за Вашингтон кост у грлу.
Коментарише стручњак Центра анализа стратегија и технологија Василиј Кашин:
„Наша сарадња се испољава у веома активном механизму усаглашавања ставова у Савету безбедности УН при свим гласањима. Имамо прелиминарне консултације са Кинезима. Постојећа база претпоставља спровођење консултација практично у свим важним међународним аспектима и проблемима.”
Односи унутар троугла Русија-САД-Кина, били су давно формулисани у време председника Никсона. Према тој формули, односи САД са сваким партнером одвојено морају бити значајно бољи него односи Русија-Кина. Сведоци смо да се данас ситуација развија управо обрнуто. Односи САД са сваком од држава су много лошији. И ово тера америчке стратеге да употребе велике снаге у покушајима да очувају глобалну хегемонију своје државе, налазећи све новије непријатеље и користећи против њих све могуће методе борбе.
Веза Москва-Пекинг у геополитичком смислу представља за САД велику опасност. У Вашингтону почињу ово да схватају. Питање је само, какве ће закључке извести. Неки експерти у међувремену не искључују да ће међу Русијом и Кином израсти и војно-политички савез, који ће бити у стању да кардинално измени однос снага у свету, али не у корист Запада. Ово питање се за сада налази на дневном реду обе стране и чека разматрање.
