Прочитај ми чланак
Међу теоретичарима заспивања још је увек нејасно кад је то Реформа заспала и која је то Зла Вештица њу конкретно зачарала
Била једном једна Реформа, коју је Зла Вештица давно зачарала, па је Реформа заспала и отад, сирота, чека да је неко пробуди. Али било би згодно причу почети од почетка…
Међу теоретичарима заспивања још је увек нејасно кад је то Реформа заспала и која је то Зла Вештица њу конкретно зачарала. Малобројни и не превише цењени познаваоци ове области говоре да је Реформа заспала још пре више од пола века, те да њу није успавала никаква Вештица, већ Чињеница. А чињеница је да су се капиталистичке економије развијале брже, а социјализам, чији год да је био и колико год да је био кредитиран, једноставно није био довољно ефикасан и заостајао је. Било како било, Реформа је још тад спавала и спавала је немирним сном, свако мало дајући лажну наду да ће се једном пробудити.
Они који се разумеју у Успаване Реформе приметили су и да је Реформа можда имала лепу прилику да се пробуди кад је пао Берлински зид, али да је та прилика пропуштена. Повлачење граница између држава у настајању, као и нешто мало ратова вођених зарад успешности тог процеса – све те активности имају успављујуће дејство за сваку Реформу, па и ову. Тако да је Реформа спавала следећих десет година, а тек ту и тамо сан су јој реметили хиперинфлација, улични немири, сад већ законски застарели шверц цигарета и нафте, емиграција младог света у иностранство, ракете и ПВО… Ништа од тога није било довољно да се она ваљано разбуди.
Једног сад већ давног дана, ако нас сећање не вара био је месец октобар, слутило је да ће се прекинути овај дугодеценијски сан. Но, како су дани одмицали, Реформа је све равномерније дисала и њени капци су показивали све мању решеност за отварањем. Кажу да је помогло и то што су јој успаванку, понекад и наоружану, певали многобројни поштоваоци њеног сна, итекако осокољени дугогодишњом коришћу коју су од тог стања извлачили. Новац се гомилао на удаљеним острвима, партије су се смењивале на власти обећавајући напредак без и једне жртве, у службама и амбасадама кадрови су напредовали, банке су немилице делиле кредите свима који желе да троше мимо могућности или инвестирају без резона… Изгледало је као да Реформа никад ни не мора да се пробуди. На њу се заборавило.
Потом је, једног мање давног дана, све то пукло. Испоставило се да производњу имају углавном они чије се радници налазе у Кини, да пољопривреду имају углавном они који имају новац да је штите или унапређују, да новца имају углавном или они који га некажњено штампају или они који не би олако да га дају другима. Светска економска криза, како се углавном зове ово малопре наведено, била је још једна лепа прилика да Реформа коначно дође свести. Али ње се нико није сетио, у растрзаности између реконструкција власти, предизборних кампања, медијских афера и повратку капиталиста у реалне оквире својих реално малих могућности. Током директног преноса пада економије постављене на позајмљивању зарад увоза и социјалном миру зарад гласања, ушушкана у сопственом забораву Реформа је недирнута спавала.
После свега тога, почео се ширити глас о успаваној али спасоносној Реформи. Међу боље обавештенима се причало да ће се, кад се она пробуди, десити многа чуда: доћи ће инвеститори, запослиће се људи без посла, створиће се привреда, обновити пољопривреда. У Европу ћемо ући, са Русијом и Америком ћемо лакше сарађивати, Кину ћемо пристизати. И кренуло се у озбиљне припреме за буђење Реформе. Можда не баш овим редом, али: медији су се усијали, мере разбуђивања су креиране, они који би да успоре су лоцирани, они који би да пожуре су сами или уз малу помоћ одустали, изабран је и Онај који буди…
Све је спремно за скидање зачараности. И коначно, једнога дана, после само једног парламентарног гласања, Реформа је могла да почне са изласком из њеног сна и доласком у нашу јаву. И сви су се радосно окупили око успаване реформске лепотице, чекајући да се нешто, било шта, деси. Како сада ствари стоје, не дешава се ништа. Али није то због онога што читаоцу може пасти на памет, већ због чињенице да се оно што је спавало пола века не буди ни једноставно ни одједном, те да се ретко која бајка писала и пре но што јој се десио срећан крај. А то је овде случај. Тако да нема разлога за бригу, ситуација је под контролом, све ће се лепо завршити.
Како то већ у бајкама уме да буде.
(Воја Жанетић – Вечерње новости)
