Прочитај ми чланак
– Не знам како изгледа Забрањено пушење без мене, али то није ни толико важно. Важно је да су те песме преживјеле олује које су тутњале овим просторима, што су уз њих одрасле генерације и што разна деца од Вардара па до Триглава свирају те песме.
Повратак у Пушење бих могао схватити само као неку врсту прославе 30 година матуре – каже Неле Карајлић, бивши фронтмен Забрањеног пушења и сарајевских Надреалиста, у разговору за Данас, поводом своје аутобиографске књиге које су критичари оценили као тешко, помало болно и свакако сетно пребирање по успоменама једног од Сарајлија који су тај град у Титовој Југославији учинили посебним. Нови примитивизам је Сарајево избацио из зглобне чашице, учинио га другачијим, дао му ореол авангарде, а највећа звезда тог покрета био је управо Неле.
Представљају те у најавама књиге „Фајронт у Сарајеву“ као једног од „најдрагоценијих инсајдера још неиспричане приче о Југославији“. Је ли прича о Југославији заиста неиспричана, идеализована или погрешно испричана?
– Југославија је још увјек потпуна непознаница не само за оне који је знају само кроз приче старијих већ и за оне који су у њој живјели. О њој још увјек нема релевантног суда, нити се нашао озбиљан историограф који ће је сецирати неоптерећен идеолошким, националним и емотивним теретом којег сви носимо.
Кеса то ради на свој начин маестрално.
И момци који пишу фазоне су духовити.
Ја то не бих знао тако радити.
Осим тога Кеса нас је успио да навуче да му вјерујемо, а то није нимало лако.
И ситуација му је и погодовала, јер од сијасет програма које можемо да нађемо на телевизији само његов има ту неопходну оштрицу.
Она ће и у наредним деценијама, а мислим и вјековима бити инспирација многима, те се ње неће лако отарасити ни у Хрватској ни у Србији, а богами ни у Босни. Пишући своју књигу само сам загребао по површини митова које та земља и то вријеме у себи крију. Југославија неком будућем књижевнику може лако да постане оно што је Маркесу био Макондо.
Фајронт је гашење светла у граду који си волео. Дневни аваз је писао да се на позиве са сарајевских бројева телефона „јављаш на енглеском и прекидаш везу“. Све се одавно враћа у нормалне токове – Бора Чорба је свирао у Словенији, и поред „бечких коњушара“, Прљаво казалиште у Београду, и поред домољубне епизоде, једино ти нећеш да идеш у Сарајево, чији си један од предратних симбола. Зашто?
– Ха, ха… нисам знао да сам имао ову фору са енглеским. Ако је то и истина, вјероватно сам то чинио ради лакше комуникације, пошто су бошњачки и српски језик толико удаљени један од другог да нам је енглески најлакши начин да се споразумијемо. Право да ти кажем већ сам заборавио разлоге мог неодласка у Сарајево.
Сјећам се да сам једно вријеме био изузетно љут, затим ме је прошла та љутина па сам постао индиферентан, али ми се никако није дало да се спустим до града са Јахорине, на којој сам пар пута био на скијању. Сада више немам ниједан ваљан разлог да одем тамо, тим прије што је структура града толико измјењена да би се моја маленкост истопила у мени непознатом новом свијету. Сигуран сам да би се осјећао као туриста на непознатој дестинацији.
Има она сарајевска предратна епизода у књизи када схваташ да је твој другар, фан Џонија Штулића, прераста у религиозног (исламског) фанатика. И ти и Кустурица сте део оне „сарајевске раје“ која је „непожељна“ у Сарајеву. Да ли су вас на тај „списак“ ставили нови „фанатици“ или стара „раја“?
– Колико се сјећам своје књиге, ја нисам рекао да је он постао вјерски фанатик. Далеко од тога. Ми смо се само мимоишли по поимању историјских закона који дјелују у том граду. Они који су га напустили нису хтјели да пристану на те законе, хтјели су да их мјењају, али им то вијековима не полази за руком. Сав онај свијет који је, много прије нас, попут Андрића или Моме Капора или Селимовића, напустио тај град, напустио га је не пристајући на те подмукле законе које је историја успоставила на том несретном дјелу планете. Тако да је свеједно да ли је тај списак састављала „сарајевска раја“ или „вјерски фанатици“. Покушали смо исправити криву Дрину, зајебали се и отишли.
У „Фајронту“ пишеш да си заједно са још 150.000 људи жртва етничког чишћења које се догодило у Сарајеву. Истовремено, не спориш да је екстремистима у Сарајеву ко кец на 11 легло „рокање“ са околних брда да би рат трајао у недоглед. Твоје објашњење је једно од ретких о тим догађајима које није острашћено и једнострано. Ко је у ствари започео рат у Босни а ко је у њему победио?
– Рат у Босни је резултат историјских процеса о којима је доста писано и у историографији, а и у дневнополитичкој штампи. Ти процеси су у комунистичкој Југославији, уставом из 1974, широм отворили врата сецесији било којег дјела те велике земље, а истовремено, унутар тог одвајања, нису ничим правно заштитили оно становништво које ће у тим новим државама добити статус мањине. Да ствар буде гора, те мањине које би остале отцјепљеним дјеловима велике Југославије, а то су углавном Срби, носиле су страшне трауме из претходних ратова у којима је ријеч геноцид блага и одмјерена квалификација за третман који су имали од стране својих „домаћина“. Запањујућа је брзина распада те творевине од те фаталне 1974. преко смрти њеног творца друга Тита 1980, до првих барикада на Плитвицама марта 1991. Исто тако застрашујући је начин на који се то све догодило.
(Камерун је имао велике финансијске проблеме.)
Личиле су на ону Југославију или Србију са Мундијала 2006. и 2010.
Најбоље утакмице одиграш против Бразила, Њемачке, Аргентине, а кад треба да побједиш Гану, Мексико, Нигерију завежу ти се ноге.
Фудбал показује да смо један род.
Заборавља се, међутим, да се у Босни повео рат не између оних који су хтјели да је отцјепе од Југославије и оних који то нису жељели, већ између оних који су хтјели да се отцјепе одмах, што прије, рачунајући на своју бројност која ће им гарантовати превагу у међусобном националном надгласавању и оних који би то учинили тек након усвајања уставних реформи које би гарантовале права мање бројних народа који у њој живе.
И СДС, тадашњи лидер босанских Срба, није био против отцјепљења, само у оној форми која гарантује права Срба у новонасталој држави. Тиме одговорност за сам почетак рата више пада на страну оних који су се у том бурном парламентарном надгорњавању које је трајало од избора деведесете до почетка борбених дејстава 1992. оглушавали на предлоге друге стране како да се рјеши овај уставни галиматијас.
Међународна заједница, експресним признањем Босне, и историјски закони о којима сам говорио, нису дали времена компромису, јер су ти исти закони утемељени на међусобној нетолеранцији и неповјерењу, а локални менталитет проткан је, како Андрић рече, једном посебном ендемском врстом мржње, тако да је могућност за мирно рјешење била равна побједи Жеље над Реалом у Мадриду. Другим рјечима, историјски закони који владају у Босни искључују ријеч компромис из употребе.
Каснији догађаји само су потврдили Андрићеву реченицу. Данас, двадесет година касније, ништа се битније није промјенило, осим што се живи десет пута теже него те 1990, коју смо, узгред буди речено, означили као период велике економске кризе.
Побједника можемо наћи само у малом броју тајкуна који су се огребали о пропаст једне економске силе, очерупали мртво тијело убијене земље, коју су градиле генерације и ушушкали се у своје виле ограђене најмодернијим системом обезбјеђења. Ако је за утјеху страдалницима ратова и транзиција, ни тајкунима историја неће оставити много простора уколико не буду знали шта ће са толиким богатством и утицајем. Ријетко ко ће од њих дочекати своје унуке у истим оним вилама које су саградили мјењајући по своме нахођењу урбанистичке планове. Или неће бити њих, или неће бити вила или неће бити унука.
Друга врста побједника су бивши државници великих сила који су вјешто водећи народе Југославије ка катастрофи, успјешно завршили своје политичке каријере, подјеливши Нобелове награде или, у најгорем случају, поставши већински власници оних предузећа која су остала колико-толико солвентна на тлу које су урушили.
Без икакве сумње, највећи добитници су треће земље, обично земље новог свијета, које су без уложеног долара добиле стотине хиљада инжињера, доктора, умјетника, новинара, правника, грађевинаца, компјутер мајстора, о чијем знању и образовању су прије двадесетак година могли само сањати.
Прва ствар на којој би се данас требало почети радити је успостављање међусобног повјерења међу нашим несретним народима. Несреће и злочини који су за нама добрано ће успорити тај процес, али наду враћа јединство језика, заједничка културна баштина и сличан менталитет. Колико год се распадала, Југославија, сама по себи, тежи синтези. Нешто слично што је Димитрије Митриновић констатовао за Европу крајем Првог свјетског рата. Његова идеја уједињене Европе из 1920. много је даља реалности него идеја неке будале да се од крхотина може поново направити Југославија.
Узгред буди речено, неко ми, прочитавши књигу, прије неки дан рече да је формулација да сам ја жртва етничког чишћења пренаглашена. Волио бих да чујем другачије размишљање.
Кустурица каже да је кључна реченица за разумевање наше садашње позиције твоја: „Црк’о маршал“ са већ чувеног концерта у Ријеци. Од тада нас прате неспоразуми и прича о тој реченици на известан начин наставља се све до сада.
– Коју од верзија желите да чујете? Ону у којој сам ја храбар младић који народима и народностима отвара очи објашњавајући им да је умро друг Тито, или ону у којој сам ја само једна обична дворска луда којој је и пред најкрволочнијим краљевима, царевима и султанима дозвољено да каже оно што други не смију. И у једној и у другој верзији има помало истине.
У књизи постављаш питање – постоји ли политичар који ће на крају каријере рећи: „Еј, људи, извините, али ја сам се добро зајебо“. Постоји ли такав? Ево, Вучић је, рецимо, на прагу те приче…
– Заиста?!? Одлично. То је велики цивилизацијски искорак. Па, ето… то значи да имамо првог… Ха, ха, ха…
Друго питање које сам постављаш јесте – морамо ли ми имати вазда слепца за вођу.
– Домановић нам је то оставио у аманет и као да нас је проклео. Покушавао сам да проникнем у ту фаталну особину Срба. Не могу да нађем ниједан рационалан одговор. Као да се намјерно сами са собом спрдамо. Све оне „слепце“ који су нас водили прво смо укивали у звезде, а затим смо их треснули о земљу желећи на крају да им срце избодемо глоговим колцем. Опасни смо кад масовно изаберемо Једнога. Свако ко у овом народу има подршку од преко 50 одсто бирача прво мора да оде код очног љекара.
Борис Шибер је рекао да су „Надреаилисти“ босански хумор, „ако ћемо уже, то је сарајевски хумор, а, ако ћемо још уже, то је кошевски хумор“. Који је то хумор?
– Ни хумор, ни рок музика, ни филмови, ни култура уопште не би била толико плодоносна да Југославија није била велико тржиште које је све то могло да отхрањује. Њене димензије биле су довољно велике да је свака умјетност могла да живи сама од себе. Прије неки дан сам сазнао да је само телевизија Нови Сад у оно вријеме знала да финансира најмање пет филмова годишње!
Данас се у цјелом региону сниме четири филма. Сарајево јесте имало посебан хумор рођен у граду у коме нико никоме не вјерује и у коме свака ријеч има најмање десет значења. На таквој подлози хумор постаје средство за умирење. Но, ако погледаш оно на чему смо одрасли, што је на нас оставило највећи утисак, то нема везе са Сарајевом. То је Радоје Домановић, енглески хумор, група Булдожер из Љубљане…
Шта ће бити са „Надреалном телевизијом“ која се емитовала на Првој? Тај пројекат је једне одушевио, а друге баш и није. Како си ти задовољан?
– Мени је Надреална телевизија била једно дивно искуство. Оставили смо иза себе пар генијалних фазона, који ће се увући у народ. О њој ће се тек причати, јер све оно што ја направим проради у главама тек након процеса ферментације. С друге стране, били смо спремни за наставак, али се сложио негативан слијед догађаја тако да „Надреална“ данас чека своју нову прилику.
Да ли је трач или истина да се Вучић наљутио када сте га Мићко Љубичић и ти маестрално искарикирали у Надреалној ТВ“?
– Ха, Ха… видиш да ће се причати и причати о „Надреалној телевизији“. Како је Вучић реаговао заиста не знам. Знам само да политичар који је осјетљив на хумор не траје дуго.
Шта је некада био, а шта је данас нови примитивизам?
– Нови примитивизам био је једна врста зајебанције коју смо ми пласирали прије више од тридесет година. Данас је одбачен атрибут нови. Остао је само примитивизам.
(Данас.рс – Драгољуб Петровић)
