А у Србији се, из дана у дан, повећава број гладних с врло (не)извесном судбином када је преживљавање у питању. С једне стране нуди им се „службени“ оптимизам: да ће за коју годину живети много боље; док, с друге стране калкулатори породичног буџета из месеца у месец избацују бројне ставке како би се живело према „губеру“.

Тако с драматичним убрзањем, чак, и малобројно упослено (радно способно) становништво прелази у социјалну категорију. То су чињенице које ниједан „реформски“ закон не може да поништи.

За пропагаторе неолибералне доктрине, ова перспектива је непостојећа. Они живе у паралелној стварности и они не могу (све и да хоће-али, наравно, неће) да перципирају да неко може да живи од минималне зараде, или пензије. За већину претходно наведених, те принадлежности значе колико и куповина екслкузивне боце пића. Дакле, они се никада неће срести у разумевању. Управо зато социјалног дијалога нема и задуго га неће бити. Постоји план и програм (или како неолиберални лобисти то зову агендом) и он мора да се испуни. Не да би грађани Србије унапредили стандард. То није идеја. Већ да би страни и по који домаћи „инвеститори“ јефтином радном снагом управљали како им воља уз минималне трошкове. Стога, ровови су ископани и могућности за разговоре прерасле су у протесте. За сада.

О аутору

Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.

Не претерујемо када кажемо да једино овако треба сагледавати „хитан“ поступак у усвајању реформских закона. Хитан таман према мери налогодавца и таман да отклони све што би јавним и квалификованим расправама изашло на видело.

Први од „реформских“ потеза актуалне власти јесте предлог Измена и допуна Закона о раду и о инвалидском и пензионом и инвалидском осигурању (ПиО).

Власт тврди да је реч о стимулисању „марљивих и вредних“ радника, „већем и лакшем“ запошљавању а послодавци су растерећени обавезе да: плаћају отпремнине за све године стажа већ само за оне које је радник провео код њих, да минули рад обрачунавају по истом принципу-само за године проведене код последњег послодавца, да на одређено радника могу држати годину дана дуже, да се за сменски рад укида посебна тарифа (увећање од 26 одсто, према претходном Закону) да се за време годишњих одмора обрачунава просек зарада у последњих годину дана (а не како је било до сада у последња три месеца) док ће се онима који одлазе у пензију исплаћивати отпремнина у износу од две (а не три, као до сада) просечне зараде.

Притом, проширено дејство колективног уговора око којег се највише спорило свакако биће реликт претходног радног законодавства.

Стручна јавност у овоме види „мали“ корак у добром смеру: „Какви ће бити ефекти овог закона на запошљавање?

С обзиром на околности у којима ће се примењивати, вероватно веома мали. Старији људи ће лакше долазити до новог посла (јер више нема обавезе да им се исплаћују отпремнине за све године радног стажа), односно имаће једну велику препреку мање. Међутим, оваква ограничена реформа радног законодавства није довољна. Овај закон је далеко лошији од Ђинђићевог Закона о раду из 2001. године. Лошији је и од предлога СПС-а и ПУПС-а из јануара ове године, јер задржава синдикалну индустрију. Али он јесте мали корак у правом правцу. Такође, да би дошло до раста запошљавања, а то је крајњи циљ, до тога ће доћи једино ако се промене обаве заједно са осталим неопходним реформама које воде до већег запошљавања. Од тих реформи за сада нисмо ништа видели“, сматра Душан Павловић професор с Факултета политичких наука.

Даница Поповић, професорка на Економском факултету рекла је да „Ако је (премијеру Александр) Вучићу била потребна представа „са пуцањем и оставком“ како би народ лакше прихватио Закон о раду-нека му буде! Ово заиста јесте први реформски закон који је требало донети и који ће изгледа бити донет“[1] Политички спектар за који апсолутно није јасно ком делу припада (левици, десници, центру) осим што је за Брисел, макар онај који је прешао цензус, подељен је око тога кога штите предложене измене и допуне ЗоР: тајкуне и крупни капитал (опозиција) или раднике и пословну климу (власт). Очекивано. У политичкој борби један од важнијих области на којој се добијају или губе поени јесте област радног законодавства.

Синдикати су усвајање поменутих закона дочекали минутом ћутања уз посмртни марш.

Минут ћутања за социјални дијалог: Генерални штрајк и протест удружених синдиката (Самосталци и Независност) како се данима најављивало, подржало је присуством преко 4 500 људи, уколико је ценити према проценама полиције. Поједини медији извештавали су о далеко већем броју окупљених који је ишао и до преко 10 000.[2] Захтеви су се односили на посланике: од којих се тражило да владине предлоге измена и допуна закона врате; и на председника Републике: од кога је захтевано да не потпише указе о проглашењу закона. Лидер Савеза самосталних синдиката Србије, Љубисав Орбовић рекао је током протеста да је предложени „закон лош“ и затражио оставку ресорног министра Вулина јер „није умео да преговара, већ је слушао послодавце, Америчку комору и стране инвеститоре (…) то је добар закон за њих даје им екстра профит, а узима из џепа сваког радника како би се они богатили“[3]

Конфедерација слободних синдиката, такође је почела протест позивајући на социјални дијалог док је лидер УГС „Независности“ уз минут ћутања за социјални дијалог рекао да су представници власти „добили подршку само од својих наредбодаваца“ подсећајући на пљачку ПиО фонда „ Знате ли колико је десетина милиона година радног стажа у ПиО Фонду Србије, а пара нигде. Па јесу ли то радници узели и пензионери спискали или неко други неовлашћено узео“[4], упитао је Чанак.

Синдикат полиције који је подржао протест (17. јули) најавио је излазак на улице 27. јула. Лидер тог синдиката Г. Видовић обраћајући се окупљеним синдикалцима рекао је: „Овај закон кроје тајкуни, исти они који су некада куповали наше фирме за динар, а сутра ће да нас шиканирају и отпуштају“.[5] Шеф посланичког клуба ДС, Борислав Стефановић јавност је обавестио да су га поједини председници општинских одбора ове странке обавестили да их је полиција позвала на информативне разговоре због „наводног учешћа на синдикалним протестима“[6]

Дакле, јасно је да је рововска позиционираност некадашњих актера социјалног дијалога увод у још веће тензије у ионако располућеном и обесправљеном друштву које до недостојанства доводи слаба и импровизована држава. Да се неће све завршити с актуалним протестима било је јасно када је одсвиран посмртни марш на дан усвајања закона. О томе и сведоче бројне активности репрезентативних синдиката које су подржали: синдикати финансијског сектора југоисточне Европе (из Словеније, Црне Горе, Македоније, Републике Српске, Федерације БиХ, Бугарске и Албаније који су у Пролом бањи првог јула, у организацији Фондације Фридрих Еберт и СС БОФОС, одржали семинар) потписали су Декларацију подршке свим активностима синдиката у Србији; у данима после уследиле су подршке синдиката из Хрватске који је реаговао на потпуно идентичну ситуацију која се пресликава и на Хрватску следећим речима: „Нажалост, исти сценариј гледамо и у Хрватској, у којој је управо данас (15. јул) на дневном реду Сабора доношење новог ЗОР-а (…) став предлагатеља да ће нови Закон о раду довести до отварања нових радних места, смањивања рада у сивој зони, и изласка из кризе опасна је и неточна конструкција јер ЗОР није узрок па тако не може бити ни рјешење незапослености…“[7]

Уследиле су подршке из Мађарске и Румуније. Коначно, када је било извесно да синдикати напуштају Радну групу која је припремала Измене и допуне закона (11. јула) подршка је дошла и из ЕУропе. Наиме, Конфедерација европских синдиката и њена генерална секретарка Бернадет Сегол, Декларацијом подршке поручила је 16. јула да је „ново радно законодавство кључни елемент реформе која се спроводи у Србији. Она захтева храбар социјални дијалог и озбиљан процес консултација са социјалним партнерима. Политичке импровизације српске владе и недовољно укључивање централа СССС и Независности воде само погоршању конфликта (…) свесна сам да је пут прикључења ЕУ пун изазова за све и поплочан конфликтним интересима (…) позивам Владу Србије да се врати за преговарачки сто и озбиљно преиспита свој метод социјалног дијалога који се у великој мери показао неадекватним…“[8]

Ситуација која полако почиње да кључа, врло лако може да поприми размере озбиљних конфликата у друштву. За Србију и актуалну политичку елиту биће то једначина са више непознатих посебно у моменту када се суоче с првим ефектима примене закона. Међутим, када се за трен попнемо на друштвену осматрачницу региона и остатка ЕУропе видимо да су скоро идентични сценарији, конструкције, поступци и све то праћено све већим друштвеним отпором. Таквим да је успостављене мреже отпора, бунта и промена против неолибералног модела којег намећу међународне финансијске институције као инструменти корпоративног поробљавања-неминовна. Уколико томе додамо и силу потиска која је, како видимо интезивна и агресивна, потпуно је извесно да ће мрежа уједињеног радничког отпора и бунта на крају довести до радикализације. То, дакако, значи промену модела организације државе и друштва. Питање је само када ће инсталиране „елите“ то, коначно, схватити и да ли су спремне за последице постфестум разумевања.

Зато су радници и синдикати у Србији своје визире окренули ка земљама БРИКС јер схватају да је тамо ових дана озваничена (дуго и озбиљно припремана) алтернатива која држави враћа прерогативе, а грађанима и радницима давно изборена права: „јер се ради о националним привредама које не следе неолибералну догму „слободног тржишта“ већ рачунају с мерама државног интервенционизма које подстичу раст и производњу(…).[9] Једном када радничка класа, уједињена око својих права уочи алтернативни пут, па зар историја није показала да су увек успели и да га изборе?

УПУТНИЦЕ

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/480699/Danica-Popovic-Zakon-o-radu-prvi-reformski-korak

[2] http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/sindikati-zatrazili-ostavku-aleksandra-vulina_503432.html

[3] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=07&dd=17&nav_id=877756

[4] исто

[5] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:501284-Sindikat-policije-najavljuje-strajk

[6] http://www.021.rs/Info/Srbija/DS-Mi-smo-na-udaru-policijskog-ispitivanja.html

[7] http://www.sindikat.rs/svet.html#445

[8] http://www.sindikat.rs/svet.html#445

[9] http://www.sindikat.rs/svet.html#445Бразил: Састанак шефова држава БРИКС

http://www.vestinet.rs/pogledi/kako-je-srbija-slomljena-domaci-ekonomisti-sa-mmf-srbiju-bacili-u-ekonomski-ambis

(Фонд стратешке културе)

Ознаке: analiza, Marina Raguš, sindikati, socijalni dijalog, zakon o radu, Влада Србије