Прочитај ми чланак
(Милош Суботић)
Недавно нам је помпезно представљена макета Београда на води, пројекта који је већ више година један од главних пропагандних адута СНС.
Визија Београда будућности, приказана у обновљеној палати Београдске задруге, ипак и поред широке промоције делује за сада много више као Потемкиново село, него као лако остварива замисао. Услови под којима ће се овај пројекат одвијати заслужују посебан осврт, а да ли ће на запуштеној савској обали нићи нови град, уверићемо се тек за десетак година, како су обећали представници арапске компаније. Дотле треба нешто радити, живети и јести, али шансе за то су, како сви осећамо последњих месеци, све теже и неизвесније, а од силних обећања напредњака пре и после избора за сада смо мало тога видели, тачније готово ништа.
Обећања, лажи и преваре
Досадашњи модел развоја заснован на погубној концепцији пљачкашке распродаје, позајмица и потрошње довео је до економско-финансијског суноврата и социјалног слома друштва. Eкономска ситуација у земљи је трагична, а привреда Србије се не може другачије описати него као тешки болесник, у технолошком и сваком другом заостатку. Привреду Србије одликују пад индустријске производње и грађевинске активности, велика незапосленост, задуженост и неликвидност, висок проценат проблематичних кредита, раст буџетског дефицита, јавног дуга и задужености, а нема показатеља да ће се ови негативни трендови зауставити. Према подацима Народне банке, јавни дуг земље износи 20,5 милијарди евра, 365,8 милиона евра више него у децембру прошле године. Његово учешће у процењеном БДП-у је повећано на 65,1 одсто, а Србија је још пре три године прешла границу дозвољене задужености од 45 одсто БДП-а. Дуг и даље расте, а стручњаци процењују да ће овогодишњи фискални дефицит достићи око две милијарде евра, највећи од завршетка хиперинфлације.
Иако је према подацима НБС раст БДП-а прошле године био 2,5 посто, према подацима из марта ове године, индустријска производња у Србији је у фебруару била мања за 11,2 одсто у односу на просек 2013. године. Куповна моћ грађана Србиjе константно опада без било каквих назнака да ће се стање ускоро поправити, а према званичним подацима из маја незапослено је око 20,8 посто, односно 792.888 грађана. Најављене „суштинске реформе“ у јавном сектору довешће до још већег раста незапослености, а застрашујући податак је да је стопа незапослености код младих између 15 и 24 године чак 51,8 одсто. Србија такође има највећи проценат сиве економије у Европи, који се процењује на око 30 одсто БДП-а, а из земље се кроз нелегалне финансијске токове годишње изнесе у просеку готово пет милијарди долара, што је половина српског буџета. Велики проблем су и губици јавног сектора, који износе око 51 милијарду динара.
Стање у перспективи јесте готово неодрживо, док у протекле две године прошла и ова влада непрестано најављују оштре и „болне“ мере за сређивање овако очајне ситуације. Али, напредњаци су се, као и њихови коалициони партнери, без обзира на оправдане тешкоће, углавном показали као прилично неспособни, без знања и воље да заиста мењају чврсто успостављени партијско-буразерско-лоповски-систем. Мора се због истине и објективности најпре рећи да је СНС када је први пут дошао на власт затекао хаос, разрађен систем легалне пљачке и тешку ситуацију коју је оставила претходна власт предвођена демократама. Али, њихов највећи успех до сада је пропаганда, која осиромашеним грађанима непрестано пружа нове и нове шаргарепе, пре него што уопште могу иједну да ухвате.
Више не можемо ни да се сетимо шта су све обећавали. У предизборној кампањи 2012. на пример Јоргованка Табаковић, која се сада оглашава само када премијеру треба да упути неку похвалу, навела је да СНС „гарантује буџет примерен снази привреде и грађана, бољу наплату пореских прихода, уштеде у јавним набавкама и увођење сиве економије у регуларне токове“. Она је тада најавила да ће проблем незапослености решити радом на два инфраструктурна пројекта повезивања речних, друмских и железничких саобраћајница, енергетике, пољопривреде и екологије. Тада председнички кандидат Томислав Николић обећао је да ће привремено запослити 800 отпуштених судија и тужилаца којима ће дати два месеца да преиспитају спорне приватизације, а тадашњи кандидат за градоначелника Александар Вучић је обећао да ће пројекат „Београд на води“ донети стотине милиона евра зараде и запослити више од 200.000 људи.
Обећавани су нам и канал Дунав-Морава-Вардар-Егејско море, улагања из УАЕ, попут четири милијарде евра инвестиција у фабрику чипова, 400 милиона евра у Центар за истраживање и развој информационих технологија, куповина осам комбината од стране фирме “Ал Дахра”. За сада грађани су од Арапа добили само задужење за наводњавање и продају хотела на Копаонику за 600 евра по квадрату, а од обећаних милијарди евра у 2013. години у Србију је стигло само 640 милиона, што је иначе и деценијски минимум директних страних инвестиција.
Обећано је и укидање РТС претплате која се и даље наплаћује, појефтињење струје од 20%, док је она поскупела за неких 11%, смањење незапослености од 9%, испитивање спорних приватизација, смањење броја министарстава, агенција, завода, бироа и савета, смањивање јавних расхода због новог Закона о јавним набавкама и уштеда од 600 милиона евра. Обећање лудом радовање, рекли бисмо, а и поред много неиспуњених обећања, па и отворених лажи, СНС екипа наставља по старом, дрско и безобразно и безобзирно рачунајући на кратко памћење и очај сиромашних, које многе и даље тера да се надају каквим мрвицама. Грађани сада већ могу сасвим добро да увиде кога нам је наша несрећа довела на власт, а влада Александра Вучића је већ спремила „болне“ мере, које ће нас све, осим мале привилеговане елите, лупити и по џепу и по глави.
Капитал и родољупци
Већ две године уназад најављује се сузбијање сиве економије и реформа привреде, смањење буџетског дефицита, тзв. реструктурирање јавног сектора (и умањење плата у истом), тзв. реформа пензионог система, односно повећање старосне границе за пензионере и смањење пензија (иако је и сам Вучић више пута слагао да „пензије нико не сме да дира“). Недавно је премијер изјавио да је поносан на много тога што смо успели да направимо, али да садашња и прошла влада нису успеле да направе такав пословни амбијент „који би у још већој мери привукао и стране инвеститоре, и омогућио домаћим привредницима да више улажу, запошљавају, направе већи профит и зараде“.
Јоргованка Табаковић је описујући задатке владе навела да је пред Владом „нимало лак задатак да спроведе оштру и брзу фискалну консолидацију и реформише јавни сектор, а истовремено да, са оскудним средствима, пружи подстицај економској активности и обезбеди раст запослености. Александар Вучић недавно је објавио и пакет од пет мера које ће по њему, поспешити развој привреде, у које спадају борба против сиве економије, подстицај кредитних активности у 2014. години и најјачи инвестициони пакет за подстицај инвеститора, и домаћих и страних, значајне пореске олакшице и подстицање масовне градње и изградње јефтиних станова.
Ове реченице можда још неком и лепо звуче и пружају наду, али већ се показало како то у пракси изгледа, и да се многе мере опет своде на цеђење суве дреновине порезима од грађана, занатлија и малих предузећа и укидање већине права запослених. По ко зна који пут држава завлачи руку у џеп сопствених грађана, којима су као шаргарепа обећани јефтини станови, за које се и не зна да ли ће моћи бити изграђени по обећаним условима. Дотле је од 1. априла порез на некретнине повећан између 20 и чак 80 одсто. Пре неки дан је повећана цена обавезног ауто-осигурања од 45 одсто, као и цена телефонских услуга Телекома. Недавно су повећани и порези занатлијама паушалцима, и то од 40 до 150 одсто, и питање је колико ће такво оптерећење многе од њих натерати да затворе своје фирме и радње и наставе да раде „на црно“, док министар Крстић истовремено најављује оштру пореску дисциплину, уз постојећих 600 још 400 порезника и велике казне за неплатише.
Влада настоји да усвоји и нови Закон о раду, без обзира на бројне критике, који додатно одузима највећи део деценијама стечених права запослених и доноси им несигурност и неизвесност, уз безрезервну подршку послодавцима, који су богатство стекли често кроз пљачкашку приватизацију и шверц. У најави је и сет осталих „реформских“ закона, о приватизацији, стечају и планирању и изградњи, најављених као „кључ за наговештене реформе, привлачење инвестиција и побољшање привредног амбијента“.
Најављује се да ће се ускоро кренути у приватизацију државних предузећа, пре свега Телекома Србије, али и Дунав осигурања, Аеродрома Никола Тесла, РТБ Бор и чак можда и Електропривреде Србије. Приватизацију чека и око 150 непродатих компанија, али предлог новог Закона о приватизацији већ доживљава озбиљне критике, јер је поред осталих одредби уведена непосредна погодба као метод продаје, без јавног тендера, док предлагачи тврде да ће то важити само у изузетним случајевима уз одобрење владе и када је то у општем интересу. Такође, у Савету за борбу против корупције оцењено је да и нови Нацрт закона о приватизацији „оставља простор за коруптивне радње и прање новца“, јер предлог нема одредбе којима би се омогућила контрола прања новца, и да поново остаје „непокривена” контрола извршења уговора након приватизације.
СНС без обзира на пропаганду очигледно није у стању да понуди никакав алтернативни модел развоја, већ се само упорно придржава досадашњег концепта и система коме је циљ да се задовоље интереси страних и домаћих власника капитала и заштити њихова приватна својина. Све остало је зарад тог циља гурнуто у блато, а економска политика се своди на узимање од грађана колико се може, и наставак задуживања и распродаје, уз давање субвенција изабранима по Динкићевом рецепту. Ако се доследно спроведе све што се најављује, СНС ће по свему судећи, пошто другачије и не би могао ни да дође ни остане на власти, до краја лишити државу власништва над ресурсима којима располаже и закопати нас у дужничку зависност, а грађанима ће остати само да буду беспоговорни послушници моћних и богатих или да гладују. Упркос прогаганди која не престаје, сада је већ потпуно јасно да је СНС странка чија је главна улога завршетак процеса претварања Србије у колонију и извор јефтине и обесправљене радне снаге.
