Прочитај ми чланак
Након што је „Clean Clothes Campaign“ објавила како светски модни брендови искоришћавају раднике у источној Европи и Турској, ДW је истражио каква су примања хрватских кројача, који раде за стране наручиоце заиста.
Одговор смо најпре покушали да пронађемо у синониму за квалитетну одевну индустрију – у вараждинском предузећу Вартекс, које се на својим интернет страницама хвали сарадњом са светски познатим марком Хуго Босс. „Вартекс за Бос производи од 1994. године и због тога је већ петнаестак последњих година у врху лествице најбољих контрактора те модне куће“, наводи се на интернет страници. Заправо је реч о фирми која је, уз бројне проблеме које прате текстилну индустрију у Хрватској, ипак успела да преживи и сачува више од 1.800 радних места. Велики део те донекле позитивне приче чине и послови за велике стране наручиоце.
Компанију смо телефоном и писмено обавестили да долазимо у Вараждин, изразивши жељу да поразговарали са неким из управе о „прениским примањима“ радника у текстилној индустрији, проблемима у пословању и могућностима њиховог отклањања – али одговор нисмо добили. Тим необичније јер је председник Управе Вартекса, Зоран Кошћец уједно и председник Удружења текстилне и одевне индустрије при Хрватској привредној комори (ХГК), преко које смо такође покушали да договорим сусрет.
О платама у бранши нас је, уместо њега, известила стручна сарадница Привредне коморе, односно сектора за индустрију Бранка Пришлић, али конкретне оптужбе које је „Clean Clothes Campaign“ испоручила на адресу фирме Хуго Бос и његових партнера – није желела да коментарише. Каже, просечна месечна зарада у примарној текстилној индустрији, у априлу била је на нивоу од 5.082 куна (бруто), што значи да радник на крају добија 3.765 куна (495 €). У одевној индустрији плате могу бити и мање – 3.857 куна бруто или 2.929 куна нето (385 евра). Ипак, реч је о просеку, који често прикрива право стање на терену.
Ћуте и раде
Како је радити за велики светски бренд и колико може да се заради покушали смо да сазнамо и од самих Вартексових кројачица. Али чак и преко синдиката и/или удружења грађана, било је немогуће пронаћи неку радницу спремну на разговор, пуним именом и презименом, која би описала стање у том предузећу. Раднице у вараждинским погону поручују како „нису заинтересоване за разговор са медијима“ или једноставно кажу: „добро је како је могло бити.“ На питање колико зарађују, одговарају киселим осмехом и окрећу главу.
Да та зарада није велика и да је мања о хрватске просечне плате, потврдио нам је и шеф синдиката текстила, обуће, коже и гуме, Ненад Лечек. „У Вартексу кројачице раде за 2.500-2.600 куна нето (330 – 342 евра). То је плата за нормално радно време и нормално обављање радних активности. С тим да оне које имају срећу да можда раде и неку суботу додатно, њима фирма исплаћује нешто више новца. Пре неколико година смо спровели анонимну анкету и то се отприлике ту креће. Просек повећавају мајстори, руководиоци, али кројачице примају толико, са пар куна разлике горе – доле.“ Иста је ситуација, како смо успели да сазнамо, и у другим сличним фирмама, а понегде је и гора.
Тиме су, што се Хрватске тиче, оптужбе на рачун бренда Хуго Бос, према којима ова компанија води рачуна од томе да партнери у другим земљама исплаћују барем законом прописан минималац. Али право је питање какав живот таква плата може да омогући када килограм млевеног меса у супермаркетима кошта око 40 куна (5,40 €), један пар средње квалитетних ципела 760 куна (100 €), а комплет уџбеника за први разред гимназије чак 2.300 куна (300 евра).
Сурови однос понуде и потражње
И док нам из ХГК одговарају да је цена рада у текстилној и одевној индустрији „резултат односа понуде и потражње“, Сања Сарнавка председница организације „Кућа људских права“ не сумња да је реч о искоришћавању текстилних радника. „На крај крајева, и то тржиште и његова правила су створили они који имају моћ. Није оно дошло из свемира па ми сад пливамо у њему. Сви се формално куну у људска права, а она се крше свакодневно. Уз то, сви говоре ‘битно је да се ради’ и створена је несигурност око радног места. Уместо да се разговара око повећања стандарда свих радника, говори се ‘буди срећан да уопште радиш’. То је живи пример хрватских текстилних радница. Ако имају супружника или дете који раде у другој бранши, или члана порподице који прима пензију, онда некако крпе крај с крајем.“
Када се о страним компанијама које су на тај начин прозиване у јавности говори, Сарнавка се, уз бренд Хуго Бос, присећа и Бенетона. „Сви смо били одушевљени њиховим кампањама којим су пропагирали социјалну одговорност. А онда смо у Хрватској видели како живе те раднице, најчешће уз уговор на одређено време. Ако једна дигне глас, одмах је могу склонити, јер постоје стотине жена које ће преузети њен посао. Ужасно је то што смо се вратили сто година уназад. Не треба заборавити да је обележавање Међународног дана жена почело управо због текстилних радница у Сједињеним Државама“, подсећа ова активисткиња.
Упркос свему, тешко је отргнути се утиску да се Хрвати, осим када је реч о идеолошким питањима, врло дискретно боре за своја радничка права. На улице излазе не због лоших плата, него када и те минималне зараде не приме шест или више месеци. Нови Закон о раду (ЗОР) којег је предложила влада, додатно ће угрозити права радника, посебно трудних радница које ће послодавац моћи да отпусти без објашњења. При томе, на власти су социјалдемократе. „Врло често чујете и образоване људе који се љуте на синдикате јер ‘беспотребно’ нападају ЗОР и уопште не разумеју шта ће се догодити ако овакав закон дође у примену. Требаће нам још 100 година да придобијемо грађане који су одговорни и грађански активни, осим када је реч о друштвеним мрежама. Сви су јаки на речима, али када треба изаћи на улицу или се организовати, онда дође до разлаза“, жали се Сања Сарнавка.
То се може чути и у саветовалишту којег Кућа људских права води већ годинама. „Редовно нас раднице назову да нам се пожале на услове рада, али када дођемо до тачке шта ћемо предузети, они кажу – ништа. Оне се изјадају, али нико не жели да изађе у јавности или предузме правне кораке, јер се боје. С друге стране имамо правосуђе такво какво јесте, па се све сведе на то да им је заиста драже имати тих 2.000 куна него ништа. Боје се казни и отказа, а с друге стране, ту је и аутоцензура. Чак и када говоримо звиждачима, нико од њих није био награђен, већ је кажњен. Осим тога, нема солидарности. У Хрватској је звезда жена која је препустила свој посао другој жени, јер је она једна од 4,5 милиона.“
Не могу пратити захтеве послодавца
Али страх од јавног наступања међу хрватским кројачицама и текстилцима ваља разумети у условима у којима на берзи чека више од 300.000 незапослених. Ако добију отказ тешко ће наћи посао, поготово ако се ради о већ исцрпљеним женама у педесетим годинама. „Увек има пуно отворених радних места, поготово за кројачице. То су радна места на којим треба радити од јутра до сутра – за минималац. Код неких послодаваца се ради прековремено сваки дан два до три сата, сваку суботу. Раде 50-60 сати седмично за минималну плату. Те жене то на крају не могу да испрате, па ако се и запосле код таквих послодаваца, на крају добију отказ. Тада постају социјални случај“, препричава хрватску стварност синдикалиста Лечек.
За такозване послове по наруџби у којим послодавци продају само „радничке руке“ страном наручиоци, каже да су већ помало ствар прошлости. „То се на почетку овог века исплатило. Онда се догодило да су стручни људи отишли, а остали су само директори, шефови производње и шивачи. Вше немамо стручњаке који би можда могли да организују производњу и развој. У таквом пословању треба сваки дан што више да се произведе за што мање новца, па је једини опстанак такве производње технолошки напредак, како би се стигле све веће производне норме.“
Баш као и Бранка Пришлић из ХГК, синдикалиста Лечек сматра да је излаз из ове неодрживе ситуације производња робе са доданом вредношћу. Синдикалисти пре свега мисле на државне наруџбине, попут оних за техничке материјале за полицију или војску и у сваком случају, послове где није само важна цена него и квалитет. „Морамо се боље и више организовати, а држава би требало да на обезбеди више простора, како бисмо могли да просперирамо и задужимо се за куповину технологије“. Држава, сложни су и синдикати и послодавци, за сада не показује интересовање, тако да од пропасти хрватске текстилне и одевне индустрије највише профитирају страни наручиоци.
(Дојче веле)
