Прочитај ми чланак
(Иља Крамник)
Операција оружаних снага Украјине против устаника са југоистока земље засад није донела практично никакав резултат, али је разоткрила дубоке проблеме у украјинским структурама силе.
Очевидне слабости армије и унутрашње војске (жандармерије) засад се прикривају неселективном применом силе и покушајем коришћења владиних добровољачких формација, али је то бременито не само неуспехом целе операције, већ и – катастрофалним последицама за Украјину у целини.
Украјина је после распада СССР добила у наследство једну од најмоћнијих групација совјетских оружаних снага, али није успела да се определи ни са разлозима постојања своје војне машинерије, нити са перспективама њеног развоја.
Основни правац „војне изградње“ – у целом периоду постојања независне Украјине – била је распродаја наслеђене војне технике и наоружања. Украјина је била међу десет највећих светских извозника оружја и годинама је од продаје војне продукције зарађивала преко милијарду долара. При том је знатан део тих прихода потицао од експорта половне технике совјетске производње: од стрељачког оружја и минобацача до тенкова и ловачких авиона.
Извоз војне технике чисто украјинске производње био је прилично малих обима и повезан са проблемима: испоручивши од 1996-1999. године Пакистану 320 тенкова Т-80 УД, произведених у великој мери на бази „совјетских цртежа“, Украјина није била у стању да обезбеди даљи пласман на то тржиште више ни једног јединог тенка, чак ни произведеног на бази тенка Т-84 „Оплот“. Успела је да за продају тих тенкова потпише један једини уговор, и то са Тајландом 2011. године, али од тог посла није било ништа.
Нешто боља ситуација била је са продајом лаке оклопне технике јер је Украјина успела да другим земљама прода нешто више од 250 оклопних транспортера произведених у Харкову, али се и ту суочава са проблемима због ниског квалитета челика за њихов оклоп. Због тога је изгубила уговор за продају 420 оклопних транспортера „четворки“ Ираку. Наручилац је одбио да прими целу партију већ послатих транспортера. Тачније, примио је мање од 100 тих машина, а велики део њих се не користи из техничких разлога. На крају су – у пролеће 2014. – „четворке“ које није хтео Ирак испоручене украјинској армији.
Украјина је веће успехе постигла у војно-техничкој сарадњи са Русијом у оквиру које су украјинска предузећа – укључена као кооперанти у производњу руских система наоружања – наставила да функционишу.
Ово се пре свега тиче компаније „Мотор-Сич“ из Запорожја која је основни произвођач турбореактивних и турбоелисних мотора за хеликоптере и низ авиона, углавном транспортних. У ову групу спадају и „Зорја-Машпројект“ из Николајева која Русији испоручује гасне турбине за ратне бродове, као и Конструкторски биро „Јужноје“ и завод „Јужмаш“ из Дњепропетровска који учествују у одржавању техничке готовости ракетних система Р-36М2 „Војвода“. Овоме треба додати и производњу ракета носача „Зенит“, конструкторски авио-биро Антонова и низ других компанија.
Међутим, ова сарадња ни на који начин није утицала на техничко опремање оружаних снага Украјине које су постепено деградирале.
Оружане снаге Украјине на списку имају више од 3500 тенкова и других оклопних возила, али у пролеће 2014. нису могле да покрену и оспособе за борбу више од десет одсто.
Слична ситуација је и са украјинским војницима и официрима. Према украјинским изворима, у борбено способним јединицима копнених снага почетком марта 2014. није било више од 5-6 хиљада људи, а тај род војске Украјине броји више од 40 000 припадника.
Оружане снаге Украјине имају укупно нешто мање од 170 хиљада војника и официра.
Многи проблеми развоја оружаних снага Украјине били су слични са руским. Због њих су и Оружане снаге Русије до средине прве деценије 21. века имале велике проблеме и са техничким опремањем и са борбеном готовошћу.
Русија је успела да превлада деградацију својих Оружаних снага тек током започете 2007-2008. године радикалне војне реформе коју су изводили тадашњи министар одбране Анатолиј Сердјуков и начелник Генералштаба Николај Макаров.
Са доласком Сергеја Шојгуа за министра одбране – војна реформа је настављена, а стратешки смер развоја Оружаних снага Русије остао је непромењен.
Слична реформа могла би да буде спас и за Украјину, али су њене армија и војна индустрија запуштеније и са мањим финансијским могућностима, па је требало деловати – радикалније.
Неки стручњаци мисле да би Украјини више одговарале релативно компактне Оружане снаге од 40-50 хиљада људи. То би јој омогућило да са постојећим војним буџетом (нешто више од две милијарде долара) формира борбено способне јединице са професионалним војницима или засноване и на делимичној регрутацији, али би могле да имају интензивну бојеву обуку и да буду опремљене савременом војном техником, и домаћом и увозном.
При таквом приступу, украјинска армија би у априлу 2014. Била у прилиции да на истоку земље распореди 15-20 хиљада људи, али много боље утренираних и опремљених. У том случају би можда отпор Доњецке и Луганске републике био сломљен и пре него што би озбиљно почео.
Руководство Украјине сада је обновило не тако давно укинуту регрутацију у армију и објавило делимичну мобилизацију – да би повећало број војника под својом контролом, а средстава за њихову обуку, опремање и издржавање – како није имала, тако и нема.
Проблем погоршава скептички однос становништва према објављеној мобилизацији. Примера ради, у Сумској области, која је сасвим лојална кијевским властима, од 1950 регрута позива 2014-те – у строју се нашло само 267. Тек нешто боља је ситуација у низу других области. Зато Врховна Рада намерава да војну обавезу продужи до 60 година, а то ће неповољно утицати и на ефикасност армије и на лојалност становништва.
Све додатно погоршава то што је Украјина подељена на феудалне поседе олигархијских структура, а вертикала државне власти, укључујући и оружане снаге, бавила се личним богаћењем а не реформама.
Деградација структура украјинске силе довела је до африканизације конфликта јер се слаба опремљеност и обученост покушавају компензовати несразмерним коришћењем тешког наоружања и стварањем „добровољачких формација“ са идеолошким мотивима.
А честа гранатирања стамбених четврти и употреба „добровољачких формација“ могу само појачати отпор.
Све ово – поготово кад се повеже са ситуацијом у њеној економији – у стању је да уништи Украјину, у буквалном смислу те речи.
(Факти)
