Прочитај ми чланак
На власти је данас питање да ли ће се најзад окренути свом народу или ће и даље радити на његовом сатирању
На Западу, чије се друштво успињало лествицама културе и цивилизованости углавном у освајачким ратовима, насиље над појединцем или мањом групом људи обично се разумева као злочин. Али насиље над читавим једним народом, па и над више народа, нико не уважава као злочин. Као на пример када су Американци, освајајући земљу Индијанаца и ратујући против њих, довели их до потпуног истребљења, или када су ти исти Американци без витештва, у свом стилу, ратовали против Вијетнамаца, или против Ирачана, или против Авганистанаца, или када су Великобританци ратовали по Африци, Блиском Истоку али и на Далеком Истоку, или када су Французи ратовали у Индокини, Кореји по Европи као и против Руса, или када је Пиноче као америчка марионета а великобританска ведета заратио против сопственог народа…
У таквој култури схватања злочина преседан је направљен са Хитлеровом Немачком, када је и био установљен суд за суђење покретачима и извршиоцима злочина над више народа. Па се на удару суда о учињеном злочину нашао скоро сав немачки народ – с тим што је Запад тај суд употребио искључиво да горди у ликовању над пораженом Немачком. Нешто слично сада се спроводи над нама Србима, с тим што је светска јавност, и без истине, без установљене кривице, већ била вишегодишњим трудом припремљена срачунатим мнењем о Србима као о злочинцима, што можемо сматрати и највишим дометом западног новинарства. Осим Хашког трибунала, гробне тишине над протераним Србима из Хрватске, затртом Републиком Српском Крајином и злочиначке отимачине Косова, једна од битнијих последица тог мнења је и западни, а пре свега неморалан и бестидан немачки захтев да Срби морају да мењају свест. Еј, Немци, који су пре само једног нараштаја кренули да потамане Јевреје и сав словенски род, у име иберменша (што много личи на америчке маринце и фоке)!
Да се овде не бавимо подлошћу зликовачке клике која од жртве прави злочинца, постојеће мнење о Србима разумева се као темељни услов за даљи ток уравнотеженог, односно цивилизованог живота у Србији, па и мира на југоистоку Европе. И ту имамо један школски пример парадокса из оквира чисте хистерије. Срби морају да мисле о себи да су злочинци како би се њихов живот даље одвијао на један култивисан начин, под западном капом, наравно, када су је Срби себи на главу натурили. И власти у Србији, без јасног увида у последице и природу његову, захтев прилично добро спроводе још од 5. октобра, како је ко долазио на чело државе, од Ђинђића до Вучића.
ПРИЧА О ВИОЛИНИСТКИЊИ
Упражњавање тог захтева неоспорно је делинквентно, док као досегнут циљ тог захтева, подлеже једном хоспитализујућем виду живота, са Западом или без њега. Зато бих навео један замишљен пример над једном измаштаном личношћу да би се увидела опакост у захтеву за промену свести.
Замислимо виолинисткињу Икс Ипсилон. Њу украшава веома просечна осећајност, просечан квоцијент расуђивања, помало груба и некултивисана душевност, пренаглашен егоцентризам и саможивост, веома сужена способност саживљавања као и уживљавања (осим у случају користољубља), недостатак инвентивности, али и необично развијен дар опонашања као и фанатична упорност, до занемарљивих ситница – што је свеукупно од ње створило особу која са мање успеха влада самом собом, али веома добро влада својим инструментом као и ширењем представа о себи. И то толико добро да је од те своје вештине изградила сав свој самосазнајни апарат као услов самопоуздања, потпуно одбацивши знање за друштво и себе, по савести, души и расуђивању јер јој је превасходно шта други мисле о њој, а то се лако може уприличити привидом.
Тиме је своју стварну личност из средишта душе оставила у запећку, а изграђивала је и усавршавала ову коју је замислила, и која је имала своју највишу потврду пред публиком коју је гледала у друштву а и иначе око себе, са вечитим осмехом на лицу, зарад пунијег учинка у измаштаној спонтаности. Упоредно с тим глумљењем себе, уз крхкост и низ слабости, њена сигурност међу људима бивала је напросто незамислива без сталног бусања у њена виолинистичка прса, у свим испољавањима живота у свакидашњици. И, кад год би се суочавала са ма чиме од онога што јој доноси дан, какво год да је, на штету или корист, увек би истурала то да је она виолинисткиња – што јој беше некаква одбрана пред животним питањима, а у суштини одбрана од саме себе, јер ту ју је чекала једна слабашна, немоћна и непотпуна личност, личност коју је она одбацила у име своје уметности. И то је усавршила до те мере да је своју вештину владања виолином, уз мућењем плитке воде штапом да изгледа дубље, представљала као једну надљудску делатност која захтева двадесетчетвочасновну посвећеност, чији плодови су изнад многих цивилизацијских тековина. Наравно да је то живот у лажи, одакле је протерано чисто срце, одакле се ни у наговештајима не проналази спонтаност, као у оном јеванђеоском налогу: „све ми је допуштено, али није све на корист“, како се може описати услов слободе, што нам казује да ако своје снаге дарујемо нечистим силама (у свакидашњем смислу: педерастији, насилништву, искључивости, лагању, опсенама…), тиме се окрећемо против живота, а ако ћемо се поклонити животу, и свему што га брани, ступамо на тло слободе.
КАД ПОСТАНЕШ ОНО ШТО НИСИ
Живећи на два колосека, да један потире други, виолинисткиња је удвојила своју личност, што је, с обзиром на углед уметнице, тешко уочљив облик шизофреније. Она је постала она која није. А да би остала у миру са собом, и слободна, упркос том свом самообмањивању, морала је да прибегне јаким средствима, као што су страх, мржња, гордост, лаж (или самообмањивање), лицемерје и манипулисање, у чему је налазила штит наспрам збиље.
За њу збиља је увек и безусловно непријатељска (осим у музици, тој универзалној – космополитској лествици човекове душе), зато ће збиљу увек извргавати руглу, или ће је мрзети, или ће према њој имати презир. Као најближа последица тако усмерене душе израста стално незадовољство, са жељом да је тамо негде у туђини много боље за живот, него овде, где је све дивље, простачко, провинцијално и примитивно (што је била примарна бољка, на пример, Богдана Богдановића и Радомира Константиновића). Свеукупно то нам казује да се Икс Ипсилон виолинисткињи може приступити само удвориштвом, ласкањем и даровањем – на шта она мисли да полаже пуно право и да јој ускраћивање тако нечег бива један некултуран чин. (Да ли ово одговара профилу тиранске нарави!?)
Да је то прилично удаљено од једног уравнотеженог, плодоносног и култивисаног лика живота, живота који се може умножити, и у пасивном стању, довољно је да се активира каква каписла, у неуказаном поклоњењу или повређеној сујети, из њене душе почиње да пламти мржња која, заједно са презиром, постаје стил живота, будући да јој владање виолином јемчи искључиво место изнад људи, на шта она полаже пуно егзистенцијално право.
Наравно да је ово један крајње сведен и безазлен пример вољног насиља, над једном природом, у случају када једна личност то обавља над собом самом, без спољњих натурања. А да бисмо увиделу сву погубност, страхоту и ужас тог живота на два колосека, довољно је само да се сетимо оних који су од Срба постали Хрвати, а током Независне Државе Хрватске показали се као најревноснији кољачи као јагњад немоћних Срба. Каписла, која их иначе доводи у стање болног и мучног самопреиспитивања, а потом у зверство, за њих је и сам појам Србина и свега српског. И тада од једног мирног, уљудног, учтивог и друштвено обзирног члана друштва постају звери – баш како је Витолд Гомбрович описивао Немце нацистичке убице из Другог светског рата: у миру домаћег огњишта тихи и сабрани чувари своје обитељи, а напољу, по службеној дужности, у служби отаџбини, веома савесне и одговорне убице.
МАЧ ПРОМЕНЕ СВЕСТИ
Међутим, над нама Србима је добро наоштрен мач промене свести, увелико се спроводи, даје прве уносне плодове, а тек ће да се размаше.
И врапци на Калемегдану знају да широм Србије постоје канцеларије за једноставније спровођење тог безумног захтева, као једног нарочитог вида насиља, са описом у речима „мека моћ“ и „отворено друштво“, или „цивилно друштво“. Довољно је само да се присетимо последње акције Жена у црном на Тргу републике у Београду, па да увидимо сву бескрупулозност институционалног насиља над свешћу Срба и то у име најмодернијих и најсавременијих државотворних потеза државе Србије, а у име демократије, шта год та реч данас значила. Или, што је од јавности остало сакривено, само да поменемо како је Наташа Кандић својим невладиним ауторитетом из отвореног друштва постаде начелник генералштаба, па одређује о чему може да се говори у војним установама, а њен темељни ослонац, кабинет председника владе, тај налог је пренео и на парохијске домове по Београду, па то има вредност одношења на иста здања по целој Србији.
Још тој законодавно извршној вољи додајмо и нацрт забране постојања међу Србима јунака, страдалника и погибија у ратовима од 1991. до 1999. под именом Реком, а што власт, и без потписа и печата, широком лепезом своје делатности доследно спроводи од 5. октобра (већ тиме што је глатко и галантно Хагу испоручивала своје официре и народне вође). Или да се сетимо опскурне делатности западњачке Кори Удовички, која се највише прославила чланством у комисији за одређивање изгледа српске заставе, где се нипошто није смео видети ни један једини знак српске хералдике.
Или како се полако у основно и средњешколско образовање као нужност подмећу сазнања о томе како је Мадлен Олбрајт велика српска добротворка, а из односа према националној књижевности скоро сасвим избацује српска народна епика, на којој је иначе више од пола миленијума однегована и сачувана српска свест, да би се извештичарени Хари Потер схватао безмало као највећи чувар српског знања за себе, док се на часовима савременог бонтона, што се зове грађанско васпитање, пропагира љубав према педерима и педерастији у потпуној супротности са животом… И тако даље.
Не могу да одолим а да се на овом месту не сетим једног немачког професора који је написао студију о традиционалној крволочности српског духа, за шта се потврда тога може видети у епици, а да то има своје корене у култу лика највишег српског светитеља Светога Саве као коловође чопора вукова. Неколико битних фрагмената те немачки темељне и још немачкији прецизне студије објавила је Политика, у оним годинама када је сав Запад оргијао у пени мржње на Србе – јер то је један зликовачки народ, који води освајачке ратове по целом свету. Стога, ако професорски потпис, са угледом каквог немачког универзитета, каже да су Срби злочинци, онда Срби морају да мењају свест. Уосталом, како који немачки амбасадор закорачи у Србију, одмах почиње на хохдојчу да заповеда: „Мењајте свест!“ Иначе нема инвестиција и нема вам живота међу Европљанима! Ви Срби имате лош имиџ у свету (као да смо га ми стварали)!
ЧИНОВНИЦИ ПРОТИВ ПИЛИПЕНДЕ
У најупрошћенијем виду то је као када гаврана ставимо у кавез, онај за канаринце, и од њега, да би добио храну и воду, захтевамо да пева као канаринац – а он мученик може само да гракће.
Па и да будемо срећни што наша влада не одлучи се да пропише генетско модификовање нас и наше деце, садање и оне која ће се родити. И то на начин римокатоличке цркве, како се од Срба праве Хрвати, као што то исто та црква ради и данас, по Славонији и Далмацији, као што је то радила за време Карловачког владичанства, са Марчанском епархијом, као што је то одувек радила и столећима пре Леополда Мандића, Крунослава Драгановића и Алојзија Степинца… Па онда видите, браћо Срби, које су поруке екуменизма!
Као да је човек скуп математичких формула које се лако могу навлаженим суђером с табле обрисати и с неким другим формулама цела табла поново исписати. И који је то душегубни подухват кад оно што смо доживели као најеминентније злочињење Сједињених Америчких Држава над нама Србима морамо прихватити као гест пријатељства и добре воље! Или у случају уметничког дела Горана Паскаљевића да у сопствену свест утиснемо да смо ми Срби таманили Јевреје у Другом светском рату!
Или да су Срби по својој злој крви и са још више зла, зарад освајачких циљева на Истоку, растурили светски мир 1914. напавши јадну питому Аустрију и мирољубиву Немачку! Или да су крволочни Срби извршили стравичан масакр чедних, невиних и недужних муслимана у Сребреници! Итд. Што треба да нас опомене на нашу паланачку, дивљу, провинцијалну и простачку природу, која је тако удаљена од узвишених и племенитих европских вредности – па у том мнењу, кроз уметничке кружоке и поменуте невладине установе, имамо ћате и чиновнике тог уверења међу нама, у Теофилу Панчићу, Горану Паскаљевићу, Филипу Давиду, Борки Павићевић, Миљенку Дерети, Војину Димитријевићу, Мирку Ђорђевићу, Соњи Лихт, Соњи Бисерко, Горану Марковићу, Јеши Денегрију, Марку Поповићу, Биљани Србљановић, Латинки Перовић, Петру Луковићу, Зорану Остојићу, Срђи Поповићу, Ласлу Секељу…
Али један је Пилипенда, и један је Матавуљ, да се зна и памти да се Срби не могу прометнути у нешто друго ни за врећу кукуруза, а још мање за какве инвестиције, или спадање у Западни цивилизацијски круг који иживљавањима и злоделима над нама жели нас у својој средини. И један је Свети Ђакон Авакум, који је с песмом „Срб је Ристов, радује се смрти“ одбио да мења свест, да се потурчи, пред турском претњом набијања на колац, занавек да светли то српско звештање о љубави према истини и свом српском роду. И какву то злочиначку лоботомију и ова влада наша жели да спроведе над нама који не желимо кокошије памћење, главицу купуса на раменима, пихтије од мозга и пилећу снагу духа, у европским кошуљама и ципелама.
УКРАЈИНА ПРЕД НАМА
Зар је могуће да тај погубни расцеп у српској души, замишљен на Западу, у рукама наше власти изгледа као спасоносни лек за сва страдања и невоље и муке кроз које смо пролазили, изложени терором Запада над нама, и тако до беде и просјачког штапа доведени? И каквим то електрошоковима ова наша власт од 5. октобра до данас упиње се да нам измени свест?
Зар је могуће да је власт обневидела од (губитка самопоштовања, страха или) велике љубави према Западу, па не увиђа да то што спроводи над сопственим народом тежак је злочин, са несагледивим последицама. То се данас не може видети у толикој мери, као у западном продукту под насловом дукљанског Монтенегрина или у пројекту Војвођанера, али шта ће од свега тога изродити се за коју годину [1], са неком новом Украјином, не усуђујем се ни да помислим. И како се може осећати онај човек који је заспао са једном представом о себи, а после дејства електрошока пробудио се са другом, која је у крволочном односу са оном првом.
Замишљена виолинисткиња Икс Ипсилон нас упозорава на присуство шизофреније под околностима губитка свести о себи у истини, али она је једна, а овде се то тиче целог народа, изложеног насиљу домаћих поклисара Запада и сопствене власти, уз свесрдну помоћ именоване Ђерђа Сороша клике, под латиничном таблом „цивилног друштва“, друштва које нам је најпре војску уништило. И, ако то иком ишта може да каже, ако има иког да то чује: подела међу Србима на четнике и партизане последица је истоветне шизофрене поделе, поделе која је покренула братоубилаштво и која до дана данашњег није утрнула.
ПРЕД ПОСЛЕДЊОМ ФАЗОМ
Ако се из тешког сна само мало усправимо и покренемо сопствени ајкју, суочићемо се са западним пројектом потпуног пораза Срба, да више не буду реметилачки фактор – како су то на све трубе патентирали Хабзбурзи, зарад искључиво својих циљева. И, ако се усредсредимо на Србију као вишестолетног пијемнота Балкана, прва фаза западног пројекта је успешно обављена: Србија више нема војску. Њена сувереност је ствар академске расправе. При крају је друга фаза: уз земљу, још нешто мало народне имовине ће отићи на добош. Преостала је само душа: у приличној мери начета је у појму, као и у односу према њеном природном окриљу у Русији, али нису успели да је докусуре. А, када то постигну, неће Западу бити потребан Винстон Черчил да би Србе закрвио између себе, нити Света лига да би Србе обмануо и послао у нову Сеобу, ни данданашњи врло живахна Римска когрегација за пропаганду вере, ни Трећи ватикански коцил, ни миљеници Запада у лику усташа, балија, балиста, хонведа, квислинга и агенција које су плаћане доларима. Тада ће српско друштво бити потпуно отворено и цивилно, до даске, тојест више неће бити друштво, да би тако била и покопана сва објединитељна снага народа. Онда ће скупштина без вишемесечног пеглања свести моћи да донесе нову резолуцију о Сребреници, признаће Срби све своје злочине над Хрватима, али и над Шиптарима, Ћеле кула ће постати споменик српској неприлагодљивости, а све што уради Русија у лику Путина биће усмерено против човека и човечности.
На власти је данас питање да ли ће се најзад окренути свом народу или ће и даље радити на његовом сатирању да никад више, по мери и налозима Запада, у његовом подлом и лицемерном расуђивању, југоисток Европе није буре барута. Уздам се у то да ће наши вођи, од Вучића до најнижег владиног чиновника, најзад прогледати и схватити да су они за Запад само и само потрошни материјал, као што је то био патријарх Арсеније Чарнојевић, генерал Дража Михаиловић, прота Алекса Ненадовић, Исаковичи… Јер, када, уз сву западну пажњу и уважавање, одслуже намењеној сврси, слободно ће моћи да се врате у жабокречину која се зове Србија и као жапци да крекећу до миле воље. Јер ће на њиховим местима бити неки други Срби у тако природној служби Западу.
__________
Напомена:
[1] Завршавајући овај текст, проналазим на нету податак о томе како је у Црној Гори управо основан „Покрет за истрагу посрбица“, са истих оних мисаоних позиција које је свакодневно саопштавала „круговална постаја Загреб“ у време Независне државе Хрватске, а што је овде бојни поклик на ново братоубилаштво међу Србима. Уосталом, зар и најновије задарско настајање „Хрватске православне цркве“ нема исту замисао, са истих позиција, или најновије дељење Срба на оне који су за Путина и против њега.
А што се мене тиче, ја бих рекао: Ceterum censeo Carthaginerm esse delendam!
