Парадоксално, позиције Немачке и Србије данас су сличне, на раскрсници, где Немци бирају раст или стагнацију, а Срби живот или смрт

1.

Док је претходних дана тукло по Вучићевој влади, било је јасно да се то ради преко западних агентура утицаја и да се Србија тако убеђује да заузме позицију против Русије у украјинској кризи. И после Вучићеве посете Меркеловој таква оцена стоји, с тим што она данас може да буде још прецизнија. Наиме, Меркелова, судећи према њеним и Вучићевим изјавама, није претерано инсистирала на питањима цензуре, слободе медија и докторатима. На крају, у уторак на скупу о слободи медија Blog open-close наступали су Британац Мајкл Девенпорт и Американац Мајкл Кирби, заједно са локалном америчком клијентелом, на челу са Весном Пешић. Ни немачка београдска клијентела ни амбасадор Хајнц Вилхелм нису били тамо, а нису се ни претходних и следећих дана истицали у пржењу ситуације. Елем, били су то већ неко време Британци, овај пут озбиљно појачани Американцима, што је операцији дало и на оштрини и на ефикасности.

Да ли овај форензички закључак ипак нарушава чињеница да су Вучића за то време највише нападали немачки медији, док су британски и амерички незаинтересовано ћутали? Можда, а можда и не, не би то била прва операција коју Вашингтон за себе обавља преко немачких медија, мимо воље немачке власти. Ако се сложимо да се из атлантистичких центара тукло по Вучићу преко немачких медија, тада постаје умесно и следеће питање: није ли, осим у обавезну руску мету, нишањено и на Вучићев састанак са Меркеловом? Ако јесте, показаће се да Вучић задовољством Меркелове њиховим разговорима није купио мало мира, како су тврдили неки аналитичари. И, још важније, да ли се појам политичког запада, који је у савременом српском случају увек подразумевао Вашингтон, Лондон и Берлин на једној страни, постао дифузнији него икад у последњих 70 година?

2.

Ако је само део тих претпоставки тачан, тад се Вучићево пренаглашено одушевљење Немцима не да посматрати линеарно, како смо навикли на свим странама – где она суверенистичка каже како он између лоших момака (Запад) и добрих (Руси) увек непогрешиво изабере ове прве, док она еврофанатична држи како нема ништа чудно да пут према Бриселу води преко Берлина. Хајде зато да видимо шта је данас Берлин Србији и шта може да јој буде.

Вучић, који је том посетом дефинитивно своја јаја положио у немачку корпу, то решење, по свој прилици, види као средње. То је у српским условима она врста решења које, и када не доноси корист, носи са собом најмање ризика и представља најмање ветровито место за чекање глобалног геополиитчког расплета.

И то има своју логику. Тражити уточиште у САД, показало се, значи непрекидно прихватати обавезе и испуњавати услове без икаквих гаранција, чак ни обећања, да би се могла остварити и нека добит. Највише што данас можеш да очекујеш од Вашингтона то је да те не туку, више се отуда не надаш, чак ни да ће ти притиском на Берлин убрзати улазак у ЕУ, на шта су скоро могле да рачунају Немцима најспорније земље Нове Европе, попут Бугарске и Румуније. Са Американцима дакле не би ишло, утолико више што су они коначно и судбински опредељени за Албанце као своје регионалне играче.

Окренути се данашњој Русији, без сваке сумње, сили најблагонаклонијој Србији, значило би за Београд политички дисконтинуитет, повезан са великим ризицима. Такав потез могао би да Вашингтон, Лондон и Берлин поново уједини против Србије, и то у моменту када трендови показују супротан смер. Осим тога, кад год је појам Запада уједињавао ове три метрополе, то се за Србе редовно завршавало жестоким батинама.

Као регионална сила која је већ заузела место између Америке и Русије, која у свом политичком идентитету баштини и једне и друге, Немачка Србији не затвара ниједан пут, ни атлантистички, ни континенталистички, чак ни отворено проруски, што није мала вредност, чак и ако знамо да нам и не отвара много нових путева. Истовремено, можда највише што данашња Србија може да добије од Немачке јесте њена готово горљива заинтересованост за мир на балканском потезу, будући да би је нестабилност на том месту угрожавала бар колико и она у Украјини. Опет, Вашингтон се не би двоумио да жртвује мир да би, на пример, зауставио руско напредовање на балканском правцу.

3.

Колико год то звучало парадоксално, Србија и Немачка су у сличној ситуацији. Обе су земље на раскрсници, која треба да их на најлакши могући начин изведе из америчког века. Иако у ери кад је економска снага најфункционалнији сегмент тврде моћи једне земље, немачка политичка снага не прати економску, будући да је политички, медијски, финансијски, па и војно премрежена вишедеценијским америчким утицајем – врло је важно – наметнутим окупацијом. Колико год то била неприродна ситуација, Немачка је научила да живи с њом. Проблем настаје кад и та позиција постаје потрошена и неодржива на дужи рок.

Наиме, подизањем Русије и њеним враћањем на глобалну сцену Немачка је принуђена на непријатан избор. Атлантистички део света, коме је безусловно припадала, генерише кризу и деструкцију, којима се не види крај. Останак у тој сфери неминовно ће зауставити или бар драстично успорити немачки раст, осим што ће земљу поставити на прву линију конфронтацје према Русији. Очигледно је да немачка пословна елита нема намеру да у слепом савезу са САД жртвује привредни раст. Политичка елита, углавном дискретно сагласна са тим становиштем, види, међутим, крупне безбедносне ризике, у које земљу води окретање леђа Америци.

Отуда се чини да је Берлин опредељен против наглих потеза и да жели да свој излазак из атлантистичког поретка препусти времену и еволуцији. Наравно, заоштравање позиције између Москве и Вашингтона у Украјини Немцима је посебно болно јер им скраћује тај простор и захтева од њих драстичније потезе. Речју, Немачка се труди да не буде приморана на дефинитивно опредељивање, али, ако јој то не пође за руком на кратак рок, иако нерадо, одабраће Вашингтон. Ако коначан избор буде могла да одлаже на средњи или дужи рок, бираће Москву.

Тамо где Немци бирају у категоријама раста и стагнације, Срби бирају у категоријама живота и смрти. Улазак у атлантистички свет био би крај Србије. Улазак у ЕУ био би то исто уколико би исључио развијање савеза са Русијом. Отуда, Вучић верује да ће му савез са Немачком обезбедити ледоломца, кога ће моћи на његовом средњем путу који максимално смањује ризике, да прати са најмање страха. Да ли је то добра рачуница?

4.

Пре него размотримо колико је то могуће, вреди рећи да никаква српско-немачка формула, ни добра ни лоша, није могућа ако у калкулацији не постоји Русија. Зашто? Српско искуство са Немачком је двојако. Немачка 20. века у чак три наврата била је фатална за Србију до мере да је из колективне свести истиснула искуство сарадње у 19. веку, које је дало многе лепе плодове.

У чему су се разликовале Немачка 19. и Немачка 20. века? Бизмаркова Немачка није била антируска, па самим тим ни антисрпска. Немачка 20. века била је у различитим геополитичким контекстима редовно антируска, и ефекти тога су и по Србију, и по Русију, а и по Немачку били трагични.

Данашњи избор Немачке може се тумачити као избор између атлантизма и континентализма, између стагнације и раста, између рата и мира, али у свом најелементарнијем виду то је избор између антируске и проруске Немачке, па преко тога и антисрпске и просрпске.

5.

Али Србија је земља периферије, која неће Немачку задовољити ако буде радила исто што и Немачка, већ ако буде радила оно што јој Немачка каже. Речју, кад је Србија у питању, за разлику од односа према данашњој Русији, Немачка је много више атлантистичка него континенталистичка сила. И то се види по захтевима којима Меркелова тестира Вучићеву лојалност. Инсистира се да Србија испуни седам захтева немачких парламенараца, где се као наважнији истиче онај о међудржавном уговору Србије и Приштине. Ту је и чувена промена свести, ту је захтев Србији да не забија Американцима прст у око примајући Русе са црне листе, ту је даље сузбијање наслежности Републике Српске, ту је на крају и политика штедње, која Србију Немачкој чини рентабилнијом, али гробље економија са узроком смрти у политици штедње из месеца у месец у свету се увећава. На крају, али не на последњем месту, ту је и Хрватска као немачки фаворит и будући хегемон регионалних интеграција под палицом Берлина, које би требало да започну већ крајем августа.

Цена српског приближавања Немачкој дакле највиша је могућа. Са друге стране, може ли Немачка да спасе Србију? Може, али под једним условом.

6.

Избор Немачке као српског стратешког партнера није рђав избор. Али то је јело у коме нема соли. Со тог савеза може да буде само Москва, која и сама има велике амбиције са Немачком. Приступ Немачкој преко Русије, нека врста политичке цесије, где би Москва можда била мање видљив партнер, свакако би ојачао српске позиције у Берлину – цену српско-немачког савеза могао је да учини нижом, док би чак и сада имао капацитет да повећа обавезе Берлина према Београду. То што су на дан Вучићевог одласка у Берлин Руси у Београд послали Алексадра Лукашенка само говори да нису укључени у српско-немачку причу, па чак и да им се она не допада јер им у важном тренутку слаби позиције у овом делу Балкана.

7.

Играти на Немачку може на први поглед да изгледа као најмање ризична варијанта чекања глобалног расплета, будући да Немачка геополитичка парадигма не искључује ни атлантистичку ни континенталистичку. Али без Русије као макар скривеног српског заштитника у тој операцији и уз бес који ће, без сумње у себи носити Британци и Американци, немачка парадигма може за Вучића да буде много ризичнија него што изгледа. Уосталом, на њу су, такође без Руса, у модерној историји стратешки играле две трагичне фигуре српске политике. Једна је Милан Стојадиновић, друга Зоран Ђинђић, трагични не само по својим судбинама већ по томе што је реч о двојици за које важи да су могли да ураде много, а нису урадили ништа.

Да ће таква Вучићева политика имати озбиљне међународне противнике, показују му прве жртве у његовим редовима: Стефановић, скоро мртав; Мали, тешко рањен. Елем, мира неће бити.

(Нови стандард)

Ознаке: Александар Вучић, Ангела Меркел, Жељко Цвијановић, Немачка