На двоструку годишњицу страдања српског народа, 15 година од НАТО агресије и 10 година од мартовског Погрома почињеног од стране Шиптара а уз логистичко-политичку подршку Запада који нас је и бомбардовао подржавајући те исте, организован је догађај који је донекле надокнадио неангажовање а у неким деловима и претекао институције државе Србије у подсећању на страдања, жртве, претрпљену штету и нанету бол.

На Филозофском факултету у Косовској Митровици, крајем марта троје студената овог факултета приредило је трибину, изложбу фотографија а приказан је и документарни филм чији је циљ био подизање вести о српским жртвама и унапређење културе сећања за коју кажу да је на веома ниском нивоу. Не само на Косову  и Метохији и не само од НАТО агресије до данас, већ и уопште кроз историју. Догађај је посвећен свим српским жртвама на Косову и Метохији страдалим и несталим у периоду од 1998.  до 2004. године а о којима се слабо или уопште не говори.

Немања Бишевац, студент Српског језика и књижевности на истом факултету, један од троје аутора, за портал Новинар.де наглашава да је ово искључиво студентски пројекат да ониу чланови ни једне организације и да их нико није „гурао“ да то ураде. „Хтели смо само да се наш глас чује“ каже Немања.

О посвећености са којом се приступило реализацији говори нам Милица Сташић, студент четврте године историје и Председник Удружења историчара и студената историје у Косовској Митровици. „Овај пројекат је студиозно рађен месецима, од децебра прошле године. Радили смо буквално сваког дана. Прикупљали смо фотографије, истраживали не само по интернету већ ишчитавали разне књиге. Имали смо подршку од Канцеларије за КиМ, од Филозофскоф факултета као и од другних студената на стручним студијама па чак и од оних који су били лични сведоци тих догађаја. Некако смо све то упаковали у један пакет и реализовали изложбом и документарним филмом“ каже Милица.

„На тридесетак страница направили смо спискове свих убијених и киднапованих Срба на Косову и Метохији од 1988. до 2011. године. Плашимо се нажалост да тај списак није коначан, ми би смо волели да јесте“ рекао је Немања. На основу доказа, сведочења и чињеница настао је овај списак жртава који је уједно и најкомплетнији од свих досадашњих на које су наишли током вишемесечног истраживања, што довољно указује на посвећеност и озбиљност са којима су приступили идеји.

Култура сећања у српском народу на сопствене жртве је намерно и институционално занемарена због политичких интереса који у Србији владају. Намеће се питање како је онда код ових младих људи који у данас  томе немају узора дошло до потребе да се нешто учини. Сви они каж да је иницијална каписла која их је покренула на ово, осим осећаја поштовања и дужног сећања на српске жртве, заправо изложба „Богујевци – визуелна историја“ о страдању једне албанске породице током НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Већи део чланова ове породице убили су припадници резервног састава српске полиције „Шкорпиони“.

немања„Идеја је настала када је у Београду, 14. децембра  прошле године одржана изложба о страдању албанског народа на Косову. Тада смо Јован и ја договорили оквирни почетак за нашу изложбу“ каже Немања о томе како је све почело.

Милица додаје да су они одгледали ту изложбу „коју су организовале албанске жене, не знам ни шта су по професији и како да их назовем, а на којој су се појавили неки од наших највиших званичника као и тадашњи Премијер Ивица Дачић, чиме смо били изреволтирани“.

Ову изложбу у Београду организовали су људи са листе коју плаћају западне интересне групе које су што извршиле што подржале и иницирале бомбардовање целе Србије зарад шиптарских терориста (не оног дела тог народа који се са својим терористима није слагао) а које активно раде на понижавању и уништењу српске државе. Ово је одржано под јаком полицијском опсадом зграде у којој се све одигравало јер је то испровоцирало српске родољубе који су се окупили како би изразили неслагање са таквом штетном политиком. Да, најбољи израз јесте политика јер се нико није бавио евентуалним уметничким достигнућем овог концептуалног перформанса већ су редом у први план истицали политички аспект догађаја.

Нико, међутим, није известио нити говорио о томе да су рањену децу породице Богујевци спасли српски лекаи у приштинској болници а једну од организаторки ове изложбе, која је једно од те рањене деце, због тежине повреда српске екипе превезле су у Београд како би јој била пружена помоћ где јој је и спашен живот. Починиоци овог злочина су кажњени и осуђени на по 20 година затвора.

Саранда Богујевци, једна од преживелих из овог злочина, приликом гостовања изложбе у Београду за “Слободну Европу“ рекла је да су осетили да је потребно ту изложбу организовати у Беогаду „у нади да се неће заборавити шта се догодило. Ми смо били породица, као и свака друга. Моја мајка је имала снове за све нас. Не би требало да буде важно која имена носимо. Ово је почетак ка помирењу.Требаће пуно времена али битно је да се прича о ономе што се догодило. Да се комуницира, да се размењују приче, у нади да младе генерације неће морати да пролазе кроз оно кроз шта смо ми прошли“.

И заиста млади не пролазе кроз оно кроз шта су они прошли. Нико од преживелих Срба, нити било ко други, не може да на овако високом нивоу организује изложбу о страдању Срба. Ни у Тирани, ни на Западу али ни у једном делу Србије било да се ради о Приштини или Београду.

Треба поменути да се тај злочин догодио првих дана бомбардовања за које је повод била жеља већег дела албанског народа на територији Косова и Метохија да се тај део преотме од Србије – и ништа друго!

Опет, све се то десило после Радоњићког језера у коме су многи Срби побијени, после подметања бомби и експлозива под српска возила, нападе на српске кафиће и убијање српске деце као и после јединог крематоријума у Европи после фашистичке Немачке а у коме су Шиптари на Косову и Метохији палили Србе, међу њима и децу, и то после силовања и одсецања појединих делова тела!

Тај крематоријум у Клечки, селу на Косову и Метохији, водили су припадници терористичке „УЋК“ која је користила локалне пећи за припрему креча. Нема говора о томе да су их спашавали. О прогањаним, малтретираним и убијаним Србима, паљењу њихове имовине и разарању гробаља од периода Другог светског рата до краја осамдесетих да и не говоримо. Силовање девојчице и раскопавања тек сахрањених близанаца у Грацу на централном Косову, које су починила шиптарска деца, данас се нигде не говори. Срби нису чинили баш никакве злочине над Шиптарима у то време нити их икако изазивали осим што су ту рођени, што су им преци ту сахрањени, што им је држава ту настала и што су – Срби!

Е, онда се некоме несрећна породица Богујевци нашла на нишану.

Убијено је 14 чланова породице Богујевци. На фотографијама је много више ликова. Рањенима српски лекари указали помоћ и спасили животе. (фото: новимагазин.рс)

Ово, наизглед правдање тог злочина , било би гнусно у случају да се није десило нешто још страшније у наредном периоду. Под притиском НАТО агресора и злочинаца, српска војска и полиција се повлаче са Косова и Метохије. Тада настају неки од најстрашнијих злочина попут масакра жетелаца у Старом Грацком,  многа свирепа убиства где су шиптари имали одрешене руке, протерано је око 300.000 Срба а спаљено и порушено на стотине српских цркава гробаља, кућа, имовина узурпирана, деца убијана на реци Бистрици код Гораждевца, аутобус експлозивом дигнут у ваздух у Ливадицама… Код Подујева.

Нико никада није одговарао за злочине над Србима! Уапшени су редовно ослобађани.

Не само то већ су западни медији оправдавали све те злочине „осветом албанаца“. Како се џелат и за шта може светити својој жртви? У периоду након окупације Косова и Метохије шиптарска мржња била је ослобођена сваке стеге и Срби су готово потпуно збрисани са тог простора! Прошле године Културни центар је организовао изложбу у центру Београда о страдању албанске породице.

Код троје српских студената из Косовске Митровице револт због одано нанете неправде није се испољио кроз огорчено коментарисање медијских извештаја на интернету, као што је то нажалост било код већине Срба који су се осећали као и они, већ су се истог тренутка одлучили да ураде колико могу. Испоставило се да то уопште није мало.

Нису губили време нити одлагали већ су одмах приступили остварењу замисли, организовано и са тачно утврђеним критеријумима.

Фотографије са најмонструознијим злочинима умањене су, како би се избегао сваки непријатан доживљај код посматрача али се могло довољно видети да се ужас не заборави. Исто тако брижљиво уређен је и остатак овог пројекта.

“Ми смо стварно желели да прикажемо не само размеру тог стравичног страдања и злочина већ и некажњивост тих непосредних налогодаваца који никада нису кривично процесуирани. То нам је био подстрек да уложимо пуно рада и труда да урадимо све ово. Тако да, нама лично, стварно није тешко пало. Јесте да је овај пројекат доста тежак и изискује пуно времена, стрпљења и истраживања, јер смо ми доста студиозно радили све ово. Али није тешко ако постоји жеља и воља за радом” каже Милица о напору који су уложили у овај захтеван подухват.

Изложбени део подељен је у три целине. Једна се односила на страдање цивила, друга на скрнављење и страдање Срске православне цркве на Косову Метохији међу којима су, као што знамо, средњевековни манастири са Унескове листе светске баштине. Трећа је обухватала разорена српска гробља на Косову и Метохији.

Нажалост, знајући какав терор је владао на овом простору материјала је било у изобиљу.

„Имали смо толико материјала да би једна сала Београдског сајма била мала“ каже Немања. Морала се ивршити пажљива селекција након чега је одабрано 80 фотографија за изложбу инеколико стотина које су употребљене у филму.

Иако је овај догађај уприличен поводом двоструке годишњице, десет година од бестијалног мартовског погрома и петнаест од НАТО агресије медији нису били заинтересовани нити поклонили било какву пажњу овако сложеној и прилично добро оствареној идеји иако су на време били обавештени о сатници догађаја.

Упркос игнорисању ови млади људи су посао, који су задали као своју дужност и моралну обавезу али пре свега жељу да проговоре о нечемо у чему сви ћуте зарад безвредних материјалних интереса, успешно привели крају.

Осим представљања већ готовог пројекта ово троје људи је дошло на још једну начајну идеју на чијем су остварењу већ поћели да раде. Подизање великог споменика свим српским жртвама на коме ће се налазити фотографије свих убијених и киднапованих са именима,  презименима и датумима рођења и смрти, односно киднаповања.

Верујемо да ће успети да остваре и ову намеру за коју знамо да ће је подржати многи који осећају сву неправду која се српском народу наноси  и којима изнад свега смета намерно постављање српских жртава а које су у ствари наши рођаци, пријатељи и људи рођени и убијани у наше време, пред нашим очима.

Искреност, родољубље, упорност и друге врлине које воде ове младе људе наговештавају убедљив отпор покушајима да се српком народу промени свест и помути разум.

Означају сећања на жртве веома добро је указао и Матија Бећковић:

„Никад нико није страдао на правди Бога, а да неко то није видео.  И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато и родили.

Залуду је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити све док жртве које су у њој не  изађу на видело.

Битку са невиним жртвама нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум – најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава.
…

И међу невиним  највеће су оне због свог имена и рођења. Тим жртвама смо највише дужни. Срби имају неизбројне жртве које нису именовали.   Невине жртве могу сачекати свој народ.   Можда оне и одлучују кад ћемо их се сетити. Што их се пре сетимо, пре ћемо постојати.“

Матија Бећковић

Стални дописник портала Новинар.де – Иван Максимовић, Косовска Митровица

(novinar.de)

Ознаке: Албанци, злочини над Србима, Косово и Метохија, Косовска Митровица., Срби, Филозофски факултет