У мирном подавалском селу Бели Поток све је било идилично до 2003.године. Тада се појавило удружење “Санатан”, које су многи окарактерисали као секту. На крају је дошло до велике побуне мештана, кућа у којој су боравили је каменована и запаљена, а они су се одселили из овог места.

Прича о тадашњим догађајима обишла је медије широм света, а реаговала је и Влада Србије. Тадашњи министар за људска и мањинска права, Расим Љајић, разговарао је и са Драганом Букумировић, која се налазила на челу ове организације, као и са мештанима Белог Потока који су захтевали да се хитно забрани рад Санатана.

Своју верзије приче има и Александар Стричевић, сада слободни уметник и активиста, а некада мештанин овог мирног подавалског села. Његови први додири са сектом дошли су на интернету, а онда су почела ухођења, претње преко мејла, писма, праћења…

Шта ти пада на памет када чујеш или прочиташ негде реч секта?

Реч секта сама по себи покреће читаву лавину мисли и осећања, пре свега о времену, уништеним сновима и лошим успоменама које просечно дете или адолесцент може добити у току свог искуства са таквим култовима.

Прошло је 11-12 година од тада и даље размишљам о свим жртвама секти од менталних до физичких јер, не заборавимо да су менталне жртве понекад теже и болније од физичких нарочито док родитељи, пријатељи и рођаци посматрају своје вољене не препознајући више оне особе које су познавали.

На жалост, та лавина мисли је и даље превелика да стане у један чланак.

Да ли имаш искуство са секташима?

Да, имам то искуство које почиње и завршава се у току 12. године мог живота. То искуство ме је коштало како пријатељства, тако и породичних односа и будућности. Једно такво искуство заувек носи један велики ожиљак неповерења што са моје, што са стране околине која је увек критична и на жалост, не показује много разумевања чак и када су жртве у питању.

Сасвим случајно, више година након свих догађаја који су обележили тај период мог живота, сазнао сам да је отац мог најбољег другара из основне школе покушао да организује мој атентат, у периоду када је цела прича добила јак медијски одјек и када сам био под двадесетчетворочасовном заштитом организованом од стране удружења Бедем.

Исти тај човек је у то време био у јако доброј комуникацији са мојим родитељима, давао вербалну подршку и као такав постао један од омиљених посетилаца нашег дома па и касније када је сам био у финансијској кризи, добио огромну помоћ моје породице.

Како су ступили у контакт са тобом? Како су се одвијали ти први разговори?

Први контакт са њима сам имао преко чета једног од домаћих портала, јер сам као јако знатижељно дете пуно воље за контактима често посећивао домаће и стране четове како бих разговарао са људима из разних делова земље и света.

Ступио сам у контакт једне вечери са јако пријатном особом која је била заинтересована за моје проблеме, а с обзиром да сам имао јако тежак губитак блиске особе у том тренутку ми је био потребан разговор са неким са стране, договорили смо се да се поново нађемо на истом чету у одређено време и та комуникација је трајала недељама.

Пријала ми је комуникација са том особом, не слутећи да иста само стиче поене код једног лабилног детета скрханог болом. Убрзо кренула је прича о животу, религији и судбини, у једном тренутку био сам упитан да ли верујем у Бога, ја сам рекао да верујем, на шта је он рекао „Ако Бог постоји зашто ти није спасио твоју блиску особу“ у том тренутку сам имао поверења у особу са друге стране екрана и комуникација је добила сасвим нов смисао, постала је свакодневница. а особа је постала мој пријатељ.

Причао ми је о потпуно другачијем приступу религији и вредностима, нечему чему ме нису учили код куће, за мене није постојала тама као ни крв у обредима већ колач, свећа и вино, а код њих је све било другачије.

Моја дечија логика ми је говорила, да ако није деловало раније, треба деловати кад је наопако, нисам ни слутио колико нисам био у праву. Почео сам да се прикључујем и групним четовима, посебно изолованим и јавно невидљивим ирц серверима, добијали смо разне задатке како би доказали своју лојалност, разна упуства како да се понашамо и вршимо обреде.

Све је функционисало за мене у том тренутку савршено све док нису тражили да жртвујем члана моје породице или самог себе, што је за мене ипак било превише и хтео сам да се искључим из свега. Више нисам одлазио на четове мислећи да сам безбедан све док се нисам уверио у супротно.

Да ли је истина да су ти претили? Можеш ли нам испричати мало више о томе?

Да, истина је, претње су почеле у тренутку када сам прекинуо комуникацију са њима, мој проблем је био што сам био превише уплашен, а услед свог тадашњег нивоа знања и превише ангажован на њиховим “онлине” пројектима и самим тим сам превише знао о њима, више него што је и њима одговарало.

Кренули су са мејловима претеће садржине, у истим мејловима могао сам видети податке о себи и породици које су слали како би ме уверили у озбиљност њихових претњи и познавању моје породице. Наставили су са телефонским позивима, сећам се да сам први трчао до телефона не желећи да се моја мајка јави и чује претње.

То је трајало недељама све док нисам приметио да ме прате. Чак сам и добијао снимке и фотографије себе како се крећем по школи. Схватио сам да више не могу да држим ту тајну и да морам рећи родитељима шта се дешава. Постоји основана сумња да је иза свега тога стајало удружење “Санатан” из кога сам иступио у августу 2012.године.

Да ли је удружење “Санатан” заиста било толико опасно као што се причало 2003.године?

Удружење „Санатан“ се водило Хинду методологијом помешаном са западњачким приступом као и милитантним. Иза маске удружења за спиритуална истраживања они су заправо градили огромну машинерију за физичку и духовну ликвидацију.

Нове чланове би јако брзо едуковали о вредностима за која се залажу кроз њихову литературу која је обимна, али намерно урађена јако интересантно како не би замарала читаоце.

Постојала је читава хијерахија чланства од почетника до гуруа који је живео у Индији. У току својих ритуала кроз мантре и гомилу тамјана, вероватно са неким додацима, они су малтене хипнотисали чланове и наводили их на оргијање и прихватање њихове нове религије и вредности.

Ко је била Драгана Букумировић и зашто је купила вашу кућу?

Драгана Букумировић се појавила у џипу Уједињених Нација, после смо сазнали да је жена била својевремено председница Олимпијског Комитета у Атланти, радила је за УН и имала јаке везе. Први утисак је био јако позитиван, жена је била комуникативна, насмејана и крајње љубазна.

Поред ње би се било ко осећао у том првом тренутку као да је познаје цео живот. Једина чудна ствар у том првом сусрету јесте био њен излазак из возила и опчињеност кућом, узвикнула је „То је та кућа, то је тај кров“ после тога је рекла како је она ту кућу сањала и како је морала да је нађе.

Заправо, Драгана Букумировић била је високи функционер Санатана за Балкан, одабрана од стране њиховог врховног вође, гуруа из Индије. По њиховом веровању, кућа се налазила на идеалној позицији у случају катаклизме, тако да би свако ко би се нашао у тој кући преживео апокалипсу.

Шта се све дешавало у Белом Потоку у то време када се појавила секта?

Бели Поток је изузетно мирно насеље, познато по томе нашироко, мештани нису навикли да се суочавају са крупнијим стварима од крађе воћа по продавницама и ливадама. Ово је било нешто ново за све њих.

Сама појава секте у њиховом крају их је извела из такта, нису више знали шта да раде. Улице су пре тога биле препуне деце која су се играла до вечерњих сати, док након појаве Санатана улице су постале слабасне и празне. Све што је могло да се чује су чудне мантре и крици који су допирали из чувене жуте куће, у појединим тренутцима у самој кући, коју су чланови Санатана звали „Ашрам“ (Храм, свето место).

Ту је знало да борави и више од 50 људи, седели би по крову, мантрали, вриштали, палили огромне количине биљки и тамјана и тако обавили кућу белим димом. Полиција јесте долазила и писала пријаве али нису могли ништа више да ураде, тадашњи закон им то није дозвољавао, а мештани су губили стрпљење.

Након дељења пропагандног материјала по основној школи, једна група мештана је изгубивши контролу и поверење у полицију и званичне институције каменовала кућу где су се налазили припадници удружења. Каменовање се наставило и наредних ноћи.

Морам нагласити да у први мах моји родитељи нису знали коме су продали кућу, ми смо хтели да побегнемо од претњи и свега лошег и ти људи који су долазили су били јако културни, сазнали смо у тренутку када је стигао позив из Новог Сада од стране мајке која се бори против њих годинама како би ишчупала свог сина из канџи опасне секте.

Вероватно се сећаш да је та кућа на крају и запаљена. Да ли су пронађени неки спискови кога треба ликвидирати?

Да, већ поменута кућа је убрзо након камденовања и запаљена, никада није утврђено ко је запалио кућу, мештани су се штитили међусобно, били су јајко преплашени за безбедност себе и њихове деце.
Организовани су ванредни састанци, зборови, организоване су страже.

Спискови који су нађени су врло брзо објашњени литературом до које је дошла поменута жена из Новог Сада, тачније, она је ту литературу украла сину док су још били у неком слабијем контакту.

По књизи Санатана која се зове Кашадарма, њихов ред чланова који се зову Садаци (трагаоци за истином) праве спискове за ликвидацију људи који нису часни и не заслужују живот, а то би могао да буде свако ко им се замери на било који начин, од тога да им се, на пример, не врати кусур у продавници па на даље.

У истој књизи су присутне фотографије њиховог гуруа у униформи док носи пушку у присуству још неких чланова. Након спаљивања куће цела прича о жутој кући, секти и мом животу је добила огроман медијски одјек који се простирао кроз читаву Европу, Азију па све до Сједињених Америчких Држава.

Да ли ти је ова секта некада заиста и наудила?

Секта ми је наудила у више навратра на више начина. Физички и психички. У доба пре него што је прича добила медијски одјек, у више наврата су ме застрашивали, тада сам то схватао као покушаје убиства, јер би ме јурили колима па би ме окрзнули довољно да паднем, непознати људи би ме пратили и показивали ножеве.

Сада, 12 година касније схватам да су заиста хтели да су и могли да то испуне до краја. С обзиром на њихову прошлост, учење и систем вредности, и даље не знам зашто сам поштеђен, можда сам само на дну листе или постоји неки други мени непознат разлог.

Након физичких напада и претњи моји родитељи су се обратили удружењу „Бедем“ које је уложило све могуће људске ресурсе да ме заштити и да се секти стане на пут.То је за једно дете огроман терет, поред физичке угрожености цела ситуација је са собом вукла и психичку тежину која се увелико одразила на моје здравље. У доба адолесценције откривен ми је висок крвни притисак са тешким епикризама, након година испитивања никада није утврђен узрок болести а данас сам и срчани болесник услед задебљања срчаног зида и присутних ожиљака на левој преткомори.

Како си се осећао кад су ти ти људи поручили да ће ти следећи рођендан славити на гробљу?

У том тренутку сам према самом себи осећао апатију, више сам се бојао да ће наудити мојим родитељима чак и мојим убиством. Јесам био уплашен али само сам хтео да се све то заврши па макар и не преживео. Сада када размишљам о томе, страшно је да једно дете има такав поглед на живот и свет око себе.

Како су те чували људи из удружења “Бедем”?

Сјајна екипа удружења „Бедем“ је истог тренутка без размишљања изашла у сусрет мени и мојој породици, због специфичности ситуације и мојих година, нико из удружења није узео нити један динар за моје чување.

Доводили су психијатра, сами причали са мном, бодрили ме, спавали су у мојој кући, ишли су у корак са мном и са мојим родитељима, помогли су нам да прођемо кроз тај медијски хаос који нас је окруживао.

Поред свега, Димитрије Пастуловић нас је и одвео у свој дом. Ћак и поред тога што сам у мом крају био окарактерисан као проблематични зли клинац, Димитрије нам је отворио врата свог дома и поред све могуће физичке ангажованости помогао нам је морално, стављајући нам до знања да имамо пријатеље. Уз све то, радили су озбиљан детективски посао и молили званичне институције како би се овакви видови штетних удружења забранили.

Сада када се сетиш свега и док ово причаш за Телеграф. да ли можеш да кажеш да је твоје детињство било уништено због секти?

Да, дефинитивно јесте. До своје 14. године сам пролазио кроз пакао услед физичке угрожености, огромног притиска медија, претњи од стране секте, па чак и осуде околине која се наставља и дан данас.

Изгубио сам многе другаре којима су родитељи забрањивали да се друже са мном, цело насеље је гледало на мене потпуно другачијим очима, а ја сам у то доба дао више од 150 интервјуа домаћим и страним медијима међу којима су и ББЦ, ЦНН, ДW, Б92, БК, Недељни Телеграф, Курир итд.

Не верујем да било које дете жели тако негативну пажњу, постао сам јако затворен и повучен, постао сам изолован у страху од осуде.

Тадашњи Београдски центар за људска права осудио је нападе на имовину и чланове Друштва за духовну науку “Санатан” у приградском насељу Бели Поток.

– За Београдски центар то је знак ксенофобије и непристајања на различитост. Друштво је регистровано као удружење грађана и ужива уставом гарантовано право на слободу удруживања и слободу избора свог седишта – писало је у тадашњем саопштењу.

Један београдски лист је у то време објавио интервју са Драганом Букумировић која је тврдила да “Санатан” није секта и да, иако та реч има интервју”>сличности са речи “Сатана”, нема такво деловање.

Било како било, наш саговорник побија тврдње свих организација и удружења која су тврдила да “Санатан” није опасан и због тога је одлучио да именом и презименом стане иза својих речи. Уједно и храбар и опасан потез.

На крају разговора, Александар тврди да је могуће извући се из канџи секте и постати бољи човек. Такође, поручује свима да мало више обрате пажњу са ким то њихова деца разговарају, јер у сваком тренутку и на било ком месту могу упасти у канџе неке опасне секте као што је “Црна ружа”.

(Телеграф)

Ознаке: врбовање, исповест, секте