Прочитај ми чланак
Овај текст посвећен је Смедеревском боју из 1914. којим се национална историографија није бавила, који је заборављен од стране Смедереваца и који такав третман, због свог судбоносног значаја, свакако не заслужује…
Народ који заборави своју прошлост нема чему добром да се нада у будућности. На стогодишњицу почетка Првог светског рата у којем је уз огромне жртве Србија стајала на страни истине и правде, више је него икад потребно да будемо свесни своје славне историје. Да ли смо ње свесни или не сувишно је коментарисати и зато у околностима оваквим какви јесу, не обазирући се на њих, свако треба да уради оно што је до њега у циљу продубљивања плитког колективног сећања на догађаје и људе за које је просто речено грех заборавити их.
Овај текст посвећен је Смедеревском боју из 1914. којим се национална историографија није бавила, који је заборављен од стране Смедереваца и који такав третман, због свог судбоносног значаја, свакако не заслужује…
Другог дана Митровдана 09.новембра 1914. године одиграла се битка код Смедерева у којој је за мање од 24 часа српска војска до ногу потукла бројнију и боље наоружану аустроугарску војску. У 3 часа после поноћи Аустроугари су почели прелаз преко Дунава на простору данашње Старе железаре а тадашњег расадника винове лозе. Положаје код Смедерева (Годомин, Карађорђево брдо, Плавинац, Југово) покривали су војници Комбинованог пука трећег позива којим је командовао потпуковник Светомир Цвијовић. Под окриљем ноћи и услед недостатка рефлектора код бранитеља, Аустроугари су имали почетног успеха освојивши важан положај Молеров шанац.
Прибраност и добро вођење одбране потпуковника Цвијовића, спречило је даље продирање Аустроугара. По мишљењу Цвијовића, било је неопходно извршити што пре контранапад и отерати непријатеља преко Дунава, јер би свако оклевање дало прилике Аустроугарској да пребаци још бројније трупе на нашу страну чиме би ситуација била још неповољнија. На лицу места стигли су и пуковник Светомир Матић командант Браничевског одреда са центром у Пожаревцу као и начелник штаба Браничевског одреда потпуковник Владимир Белић. Након консултација Матић, Белић и Цвијовић донели су одлуку да се по доласку појачања изврши противудар на непријатеља. Око поднева из Пожаревца и Београда стигла су преко потребна појачања.
Дух и полет младих Вардараца из две чете 2. батаљона Вардарског пука (регрутовани из скоро ослобођених крајева Јужне Србије – Македоније) под командом мајора Јована Наумовића, тек пристиглих на положаје (претрчали 32 км за 5 часова од околине Пожаревца до Смедерева) подигао је морал и веру у успех наше војске. Мајор Наумовић, имајући у виду срчаност и ваљаност својих војника сматрао је да ће бити довољно пола сата да се непријатељ „сручи у Дунав“.
У 15 часова кренуло се у жесток контранапад уз песму Вардараца „Где је наша Војводина“. Иако је српска војска била малобројнија, одлучан јуриш навео је аустроугарске јединице на паничан бег ка Дунаву. Остварена је бриљантна победа. Неупоредиво већи губици били су на страни непријатеља. Заробљено је 18 аустроугарских официра и 2100 војника! Чувши ту информацију од потпуковника Белића војвода Путник га је задовољним тоном упитао „Јеси ли ти то добро пребројао?“ Да смо којим случајем изгубили битку, последице би биле далекосежне јер би одбрана Београда и Србије била угрожена. Продор непријатељских снага код Смедерева несумњиво би утицао и на Колубарску битку.
Данашње Смедерево не памти овај догађај и ретки су они који уопште знају шта се догодило другог дана Митровдана 1914. Не постоји никакво обележје или споменик који би чували сећање на велики подвиг бранитеља Ђурђевог града. Захваљујући напорима истакнутих појединаца, попут поптпуковника у пензији Славољуба Штерића, који је истраживањем и анализом архивске грађе приредио драгоцену књигу „Смедеревски бој 1914. године“ објављену 2010., овај догађај полако излази из таме заборава.
До 9. новембра текуће године, када се навршава читав век од Смедеревског боја, сасвим је довољно времена да се учини све у циљу потпуне афирмације овог историјског догађаја којим би требало да се поносе сви у бившој престоници Србије. У епохи поремећених вредности, најважније је изборити се да младе генерације које тек пролазе кроз систем образовања дођу до сазнања о напорима и подвизима својих предака и да надахнути успоменом на њих свој стваралачки рад усмере ка истом циљу, очувању нашег народа и наше државе у смутним временима који предстоје.
(Двери)
