Прочитај ми чланакКонзорцијум који је требало на свој ризик да тридесет година управља деоницом аутопута сада тражи стотине милиона евра од државе. То показује да јавна инфраструктура не сме да се даје приватницима, пише немачка штампа.
Када се на радију читају информације о гужвама и застојима на друмовима, сваки возач начуљи уши. И прво што тамо чује увек су подаци о Аутопуту 1 (Аутобахн 1), јер је он нумерички први. Непарни бројеви су при томе намењени путевима који махом иду правцем север-југ, док су парни у правцу исток-запад. Најважнији део гласовитог А1 – седамдесетак километара који повезује две најзначајније немачке луке Хамбург и Бремен – изградили су националсоцијалисти за само две године и отворили га 1936. године уз све пропагандне трикове ондашњег времена.
После седамдесет и кусур година било је очигледно да тој деоници треба темељна обнова, на појединим тачкама и проширење. Немачка влада се одлучила на нешто што је до тада било табу: такозвано јавно-приватно партнерство. Укратко, приватна фирма добија посао, финансира, гради, одржава пут, а затим убира приходе од транзита теретних камиона у следећих тридесет година (возачи приватних аутомобила још у Немачкој не плаћају путарину). Посао је представљен као wин-wин ситуација – уместо да плаћа из буџета, држава плаћа тек одрицањем од путарина, а приватник сноси ризик. Такође, коришћена је стандардна мантра заговорника приватизације: приватник све може да уради брже, јаче, боље него држава.
И заиста је тако деловало – обновљена деоница Хамбург-Бремен отворена је 2012 глатка као писта, чак је приватни конзорцијум „А1 Мобил“ радове завршило неколико месеци пре рока. Неповерљива опозиција, стручњаци и новински коментатори који су упозоравали да је ово почетак приватизације путева и права на кретање тада су исмејани. Све је било сјајно, парадни коњ јавно-приватних партнерстава. На још четири деонице у Немачкој примењен је исти модел, још десетак њих је у плану.
Но у среду је Зидојче цајтунг јавио да је „А1 Мобил“ у писму Министарству саобраћаја упозорио да је конзорцијум пред банкротом и затражио финансијску подршку државе. Такође, конзорцијум у којем су три фирме тужио је СР Немачку тражећи надокнаду од 640 милиона евра због изостанка добити. Наиме, фирма се прерачунала – приходи од путарине која се плаћа за камионе нису ни изблиза толики како су рачунали пре него што су ушли у посао. Део разлога је, пише Зидојче, у финансијској кризи која је наступила баш на почетку радова, а изазвала суноврат теретног друмског саобраћаја. Но та криза је давно прошла, а немачке макроекономске бројке су никад боље.
Може се замислити, пише Шпигел онлајн, да фирме намерно превише оптимистично рачунају са астрономском зарадом како би добиле посао од државе. Нејасно је на основу чега подносе тужбу, али се детаљи вероватно крију у уговору о јавно-приватном партнерству. Сви такви уговори су тајни. Тако јавност не зна да ли ту постоје клаузуле које захтевају од државе да приватницима надокнади изостанак очекиваног профита. Како било, немачка штампа је у четвртак пуна коментара који осуђују „пузајућу приватизацију аутопутева“ јер на крају, овако или онако, плаћају грађани из свог џепа.
„Као у другокласном сценарију дешава се оно на шта критичари годинама упозоравају: конзорцијум који управља аутопутем ‘А1 Мобил’ посрће и зове државу упомоћ. Тачније – уцењује државу. Јер њој не остаје ништа друго него да прискочи у случају нужде. Не може се неки аутопут затворити само зато што један конзорцијум није остварио очекивану добит. Та извесност чини јавну инфраструктуру траженом инвестицијом. Али сви који су укључени у процес тачно знају да постоји описани уцењивачки потенцијал. Није случајно што уговоре закључују иза затворених врата“, пише келнски Штат анцајгер.
Берлински дневник Тагесцајтунг бележи: „Ако је још некоме требао доказ да су приватно финансирани јавни инфраструктурни пројекти чиста глупост, изгледа да је сада доказ добио. Потребно је јасно одвојити државу и привреду, уместо да се полаже на јавно-приватна партнерства. Ако постоји политичка воља да се нечим приватно управља, онда је потребна права приватизација. (…) Алтернатива је да инфраструктура остане у рукама државног сектора. По правилу то је боље за грађане.“
Лист Курир из Визбадена пише да су приватни пројекти скупљи већ и зато што приватник, оправдано, очекује профит као накнаду за ризик у који улази. „Уместо тога треба се побринути да држава буде у стању да једнако ефикасно гради као приватници.“
Нордвест цајтунг (Олденбург) осврће се на промену Основног закона из јуна која, како пише, „на послетку омогућава приватизацију аутопутева. Игноришу се препоруке Савезног ревизорског уреда да се јавно-приватна партнерства ограниче на десет година или на финансијски волумен од 500 милиона евра. Цех на крају ионако плаћа грађанин – или паушално као порески платиша или као возач кроз путарину. Такође је скандалозно што возачи већ у државну касу упумпавају много новца – само ове године око 54 милијарде евра. Само делић тога, наиме тек око десет одсто, одлази у одржавање мреже путева.“
приредио Немања Рујевић
