Бели анђео је заиста једна инспиративна фреска, која показује како Србија може да изнедри велике ствари у уметности и да буде креативна. Имао сам ту срећу да је видим уживо у манастиру Милешева. Драган, мој професор цртања у Перо арт центру, охрабрио ме је да сам насликам ту фреску. Било је то дивно искуство, а он ми је помогао да урадим нешто што ни сањао нисам да могу. И тако сам открио велику фреску и научио вештину коју нисам мислио да имам. Кроз тај процес научио сам много од других студената о стварним бригама и проблемима који постоје у Београду, тако да сам био на добитку на свим фронтовима. Увек сам се дивио иконама као посебној врсти уметности, али Србија ми је подарила да их дубље разумем.
Коларац, за мене је то симбол Београдске филхармоније. Као што ми је неки странац рекао ’ „то је карта коју мораш имати у Београду. Сваке године било је ту пуно изненађења и дивне музике, карте увек распродате, као што сам се уверио кад сам, у августу 2013. године, тек дошао и једва успео да купим неколико појединачних карата за ту сезону. Како сам у потпуности уживао у свакој вечери проведеној на Коларцу, питао сам Јелену, ПиаР-а Београдске филхармоније, увек спремну да помогне и енергичну, како то да нема ЦеДеа са неким од концерата. Мислим да би то био поклон који би се многима допао. Ту би стало 25 недеља иновација у једној години, што се лако не налази по Европи ових дана, а многи би то памтили. То је једна од оних ствари у Србији са којом би много више могло да се уради.
Београдски тролејбуси, уз све на што се људи овде жале, нуде нама странцима нешто ретко: шансу да своју децу саму пошаљемо да иду јавним превозом, знајући колико се деца воле у Србији и колико је овај велики град још увек сигуран – сачувајте то! Кад сам ја био млад и у мојој земљи је било тако, али је то данас много проблематичније.
Медошевац је место на југу Србије које мени истовремено симболизује и наду и бирократску инерцију. Заједно са канадским амбасадором и његовом женом, ми смо 2016. године организовали добротворну продају вина како би прикупили паре и помогли Фондацији Новак Ђоковић да уреди предшколску установу у граду који је никад није имао. И све је ишло добро док се није дошло до добијања дозволе од општине. Кад смо почетком марта срели радосне родитеље чинило се да ће се предшколска установа отворити у мају. Али општинари су то осујетили претварајући наду у фрустрацију. Деци у Србији требају добри предшколски програми, а не општинари који то спречавају. Тужно је да кратковидост још увек може да надвлада најбоље намере.
Пимнице код Неготине су мени постале симбол изгубљене прошлости јер су предивни вински подруми, изграђени у 19 веку, данас празни и запуштени. Један од тамошњих старијих становника нам је приликом посете рекао да је то зато што су „сви наши млади отишли“. То смо чули и у Сомбору, на другом крају Србије, где се почетак септембра зове „дани суза“ јер млади одлазе у Београд и даље у свет. Да се никад не врате.
Плафон успеха (или стаклени плафон, како кажу на енглеском) је разлог за ово што сам горе навео. Томе су ме научили безбројни разговори са Владом, мојим тренером, и његовим колегама, увек пуним хумора и анегдота. Они су ми говорили о потешкоћама са којима се суочавају паметни, добронамерни, образовани и вредни млади људи да добију посао. Као што сам писао у једном од својих блогова, везе су важније од вредног рада и добронамерности. То је заиста мора променити ако желите да млади остану у Србији.
Обилазница око Димитровграда за мене је симбол скока Србије у изградњу кључне инфраструктуре, при чему извођачи радова који лоше раде уцењују владу. Истовремено, током обиласка овог дивног краја Србије, мој разговор са Сергејом, иновативним локалним предузетником и инспиративним вођом у заједници, показали су ми какав је потенцијал Старе планине у сеоском туризму и производњи магарећег сира и сапуна за посебна тржишта. То сам видео и оживљеном селу Гостуша.
Тамнава запад и Обреновац постали су ми симбол очаја у 2014. години и заиста је било тужно видети разарање које су поплаве донеле Србији која је осетљива на елементарне непогоде. Сви смо здушно радили да помогнемо влади да се носи са последицама поплава, укључујући и исушивање Тамнаве и њен повратак у производњу три месеца но што се очекивало. Ипак, без боље заштите од поплава и управљања ризиком, Србија је и даље у опасности и то је нешто чему свакако треба посветити више пажње.
‘“Ти си као Црвена Звезда, увек причаш како ћеш победити следеће године (пошто си изгубио шампионат ове)“ рекао ми је, фрустрирано, један од овдашњих партнера кад смо причали о напретку у реформи комуналних предузећа у Србији. Једна од ствари која ће бити важна Србији како би напредовала је да се фокусира на садашњицу и да игра данашњу игру уместо да игра будући шампионат (или још горе да игра шампионат од пре 10 година). Само тада ће земља искористити могућности за које сам ја уверен да има.
Збогом Србијо, хвала ти на свему што си ме научила, желим ти све најбоље и поздрављам те.
