СИРИГ - ИЗМЕЂУ ХЕРОЈСТВА И ИЗДАЈЕ

Споменик Сулунским добровољцима, "оснивачима села Сирига"
Фото: "Уметничка ливница Станишић"

1. Мало велико место Сириг

Уистину, мало место Сириг , нешто северно од Новог Сада, јесте тачка судара свих историјских силница које су тектонски утицале на судбину српског народа. Ретко се дешава да је на тако малом простору који се може обићи за мање од сат времена хода, кондензовано толико историјских преокрета, успона и трагедија нашега рода.

На нашу муку и срамоту, Сириг је одавно обузет дегенерацијом; моралним негацијом под доминацијом формално још етничких Срба, али пропале свести која људе претвара у биолошку масу издаје.

У испресецаним кадровима покушаћемо да приближимо нешто што се у дужем периоду осцилирајуће историје своди на две матице – једна је српска, патриотска и величанствена, а друга ниска, потуљена, издајничка, аустроугарско-титоидна. Те две матице се сударају и  преплићу, са извесним исходом, будући да оно што је часно и слободарско временом више страда од бегана и одрода.

***

Пре неколико година, поводом Дана победе у Првом светском рату, у Сиригу је одржан „округли сто“ историчара. Организатор је друштво „Удружење ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца“. Одмах да кажем да лично немам вере у Удружење које је основано 1969. благословом свршеног гимназијалца, бруцоша и београдског лордмера Бранка Пешића, закрвљеног комунисте који је као политички комесар индоктринирао српски несој да у енглеским цокулама гази војводу Бојовића и пуковника Гавриловића. Зар је нарочита тајна да су српске ратнике, „Солунце“ особито, комунисти сматрали за своје смртне непријатеље? Да су систематски гушили и сећање на то време? Сада под Пешићевим добродушјем новоосновано Удружење треба ради на задатку: „Окупљање после 22 – годишње тортуре живих ратних добровољаца из балканских ратова и Великог рата Србије, ради чувања успомена на изгинуле и помрле ратне другове и, у складу са могућностима, пружање помоћи угроженим члановима“?! Уз Бранка Пешића оснивач је титоистички конвертит, накнадно бива ре-освешћени Сретен Вукосављевић? Недостаје само поп Зечевић. Реорганизацијом и преименовањем 1990 године ово Удружење се ставило под политичку контролу и експлоатацију неотитоисте Слободана Милошевића. Од тог доба, у бекграунду рада Удружења се ништа није променило.

Уводничар, уважени представник поменутог Удружења, већ у дугој реченици изговори да су се „Сирижани населили на голу ледину“. Затим је ту синтагму „гола ледина“ поновио још превише пута, неприлично свечаној беседи. У том тону „узоране ледине“ прође чапраз-диван у холу основне школе која носи назив „Данило Зеленовић“. На стрну што се Сирижани нису населили на „голу ледину“ већ на најплоднију земљу у Европи и то под бригом у свечаној беседи непоменутог витешког нашег Краља Александра; у место у којем су, за почетак, били обезбеђени животни услови. Ретке слике из тих свакако тегобних почетака приказују већ подигнуте куће.

Међутим, на академији изражена банализација насељавања Сирига у емотивној интерпретацији уваженог уводничара, много је дубља и ружнија. Ценимо да би се и он и сви његови са пуним правом дубоко увредили да неко Корићанску јаму и друга Херцеговачка стратишта назове „голим камењаром“? Одакле му онда право да мисли да српска историја почиње и траје искључиво са њима? Од када се гробљишта и стратишта херојске српске борбе зову „голом ледином“?

2. Српска револуција 1848-9 године

Овако је било *:

...Нема се ништа г. Голупском овде приметити. Али се морам на једну епизоду за време борбе око Сентомаша 9.(21.) септембра обазрети, коју спомиње г. мајор Стефановић – Виловски. Он вели: „У боју пре подне покуша Мелентије Будимировић срећу, да са Сирига потегне у помоћ Сентомашу. Као командант овог изгубљеног станка, оставивши овде нешто посаде а са оделењем једним и трифунташем својим дигне се на пут. Хоће миш да лавове замке прогрице. Али се већ срећом и у добри час Михл укаже и спасе ту до лудила одважну чету од пропасти и од ропства, а већ је беше непријатељ опколио и заробио".[3] Тако г. мајор Стефановић. Покојни потпуковник Стеван Сурдучки пак приписује у својем извештају из Турске Кањиже**  од 13.(25.) марта 1849. [4] ово дело опет шајкашком стражмештеру Ђоки Теодиновом, оном Ђоки, који је – као што је већ споменуто – и пре у боју око Сентомаша на дан 7. (19.) августа 1848. г. с једним трифунташем изненадно напао непријатеља. Сурдучки наиме бележи у споменутом свом извештају, да је Ђока Теодинов био 9. (21.) септембра 1848. г. додељен опкопу на „Сиригу“. На јаку пуцњаву топова код Сентомаша нападне Ђока са једним трифунташем топом и малим одељењем момака непријатеља иза леђа. Кад га је изненадно непријатељска коњица атакирала, бранио је он свој топ са Шајкашом Максимом Бабићем и с једним Србијанцем ***, који су обадва овде од непријатељске ђулади мртви остали, с бајонетом све донде, док није помоћ из Турије стигла и непријатеља растерала...
...

*УСПОМЕНЕ ИЗ НАРОДНОГ ПОКРЕТА 1848. и 1849. године, које се нарочито тичу одбране и пада Сентомаша, названог Србобрана. Написао и на свет издао Новак С. Голубски , Сентомашанин, бивши народни капетан у бурној 1848. и 1849. години. У Новом Саду. Издавачка књижарница и штампарија А. Пајевића. 1893.
ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ
Књига 179.
1894. Свеска трећа
**„Турска Кањижа“ = Нови Кнежевац, мађарски: Törökkanizsa
*** Из трупа Србијанских добровољаца под командом Стевана Книћанина.

[3] Erlebnisse eines k. k. Officiers стр. 62-63 (или Изъ живота едногъ ц. к официра стр. 65).
[4] У бечкој ратној архиви, Acten des österreichisch serbischen Armee Corps in Südungarn, 1849, Fasc. I, ad Nr, 62 m.

***

Где су, дакле, корени Сирига, уважени „оснивачи села“? Изгледа мислите да пре вас на овом простору није било Срба што су својим телима и костима освештали „голу ледину“ коју ви без поштовања газите?

На Крфу је земља скупа, јер је нема довољно. Па ипак, Грк Јанис Јанулис је своју њиву 1916 године поклонио борцима Дринске дивизије, да на њој сахране своје мртве другове. Када су, после рата, кости преминулих војника ископане и пребачене у маузолеј на Виду, Јанис Јанулис није више желео да своју њиву обрађује. Остала је као спомен његовог великог срца. А шта су Сирижани колонисти урадили? Сиришки опкоп из 1848/9 где мноштво јунака попадаше зарад српства, назваше у шали „Балегића брдо“, јер су ту чували стоку. Затим, „социјалистичким развојем села“ урбанизоваше тај део. Кости и земне остатке српских бораца, на које су наилазили теком копања темеља својих кућа, бацали су на ђубриште. Сви знамо да се не ваља кућа дизати на нечијем гробу, но алавост уобличена у социјалистички беспризорни егоизам надвладала је народну мудрост.

Зар бар један крст са посветом јунацима опкопа на Сиригу није могао бити подигнут? Ништа, тупи заборав је одлика наше модерности.

3. Први светски рат

Срби из Аустроугарске су се, генерално гледајући, понели неславно. Не у целини, већ у великој већини. То робовски-верно владање спрам бечке Круне већине западних Срба нарочито додатно терети што су жртве првих у историји концентрационих логора у Европи били управо Срби из Босне, са ужасним стожером у Добоју. Уместо да дигну општенародни устанак, тамошњи Срби су већином покорно служили тиранину намерном да их искорени?!  Међутим, као што подвиг мањине не правда издају већине, тако ни издаја већине не умањује херојство национално и слободарски свесне мањине.

Треба објаснити једну важну ствар у вези предратних колониста. Сви скупа они се рачунају као „Солунски добровољци“. Међутим, досељеници су врло разуђена скупина.

***

Најпре, ту су прави добровољци, пристигли из Америке, Канаде, Аустралије. Ту је она мањина који су одлучни у свом српству напустили агресорску аустроугарску солдатеску. Ти добровољци су се одлично показали. Са поносом се присећамо Сремског добровољачког одреда чији су скоро сви припадници, највећма непунолетни младићи, положили животе у одбрани Београда 1915..

Годину дана потом, у наизменичним контранападима, у магли, заправо облацима да се ништа није видело, у окршајима прса у прса, биће да су добровољци коначно заузели Кајмакчалан.

Светислав Крејаковић, командир чете Одреда, као учесник битке за освајање Кајмакчалана је писао:

„Припремивши се у току 16. септембра 1916. године за велико дело, добровољци излећу 17. септембра из својих ровова, а затим у једном јуришу који изазива поштовање и признање, и у налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром избијају и дефинитивно овлађују највишим врхом Кајмакчаланом, котом 2525. Ту су добровољци на нож узели једну немачку пољску батерију, неколико митраљеза, доста муниције и много другог ратног материјала”.

Кајмакчалан

О борби за Црни вис /камен/ у којој је пао и командант Одреда потпуковник Војин Поповић, Крејаковић наставља: 

„Крваво рвање које је потом настало на Црном вису и силни напади и контра напади одигравани на овом малом парчету земље, а извршавани са очајном храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца. У најкрвавијем од тих окршаја, 16. новембра 1916. године пао је и никад незаборављени јунак и комадант добровољаца потпуковник Војин Поповић”.

***

Друга група су заробљени добровољци у Русији. То су они који су углавном преко Јапана, а делом преко Енглеске, стигли у Солун када је мање-више све било решено. Ту је већ непријатно „шарено“.

„Позитивни“ историчари у главном хвале Југословенску добровољачку дивизију за држање током борби у Добруџи. То вероватно јесте у некој мери тачно за почетак. Касније су толико морално пали, да су повучени са фронта. Сама чињеница да је од 40.000 заробљених јужних Словена (преко 90% Срби) који су се пријавили у добровољце, преко 20.000 дезертирало и прикључило се Црвеној армији, радије борећи се против Руса и цара Николаја него за српство, указује на озбиљно метастазирано оболење тог дела народа.

Тако је на Солунски фронт од поменуте масе стигло свега 12.500 људи. Неправедно би било о свима лоше говорити, али многи су само спасавали главу. Потписник ових редова је имао прилике да разговара са таквима. Они су у себи остали верни Ћесару, само су то крили из користољубља. Умели су говорити: „Аустроугарска је била права држава, они после су били гологузија... Аустроугарска војска је била права воска, Србијанци су били кокошари“, и сл. И, наравно, такви су касније лако пристајали уз аустроугарског каплара Амброза.

***
 

Али, постоји још једна група, о којој се ћути: то су Срби, најоданији ћесареви војаци, до краја верни ћесаревини, неки од њих на ни мало частан начин, рецимо као чувари концентрационог логора у Араду. Е, од таквих нас ни Бог није сачувао.

***

Сирижани су у новије доба подигли споменик „Солунским добровољцима, „оснивачима села“. Финесе су у питању, али перфидне финесе у лошој намери. Рогобатна формулација одмах повлачи јасну границу: нема ту места за све Солунце, па тако ни за мог деду Животу, који се шест година крваво борио и коначно осакаћен кући вратио не тражећи ништа за себе, е да би се они, добровољци и уз њих приде тадашњи тзв. „претенденти на колонизацију“ са плодоносних висова Хецеговине, Босне и Лике, једним делом заслужено, другим слабије заслужено, а трећим делом да није благости краља Александра заслужним да буду повешани, населили на Сириг и ту голу ледину. Но, нема ту места ни за помен погинулих добровољаца, па ни оних који су одбили колонизацију и остали у својим родним кућама. Просто се намеће мучан утисак да су се идејни творци споменика свим силама трудили да направе дистанцу од целине српске краљевске војске у Великом рату. По подизачима споменика даље испада да је Краљевина Југославија била као дивљи запад, па су колском трком „први оснивачи“ околчили сиришки атар? Нити је Сириг био гола ледина, нити су наведени „оснивачи“, нити су они измислили име селу. Људи чија су имена наведена на споменику су били међу првим становницима, а оснивач села је била држава. Коме то не може бити јасно? Недуго затим Сириг је добио школу и ауто-пут по највишим тадашњим стандардима. Све услове за просперитет. Сирижанима, како рекосмо у главном људима измењене свести, међутим није упутно помињати краља Александра или Милана Стојадиновића.

4. Други светски рат

Овако је било:

Мађарске фашистичке јединице су продирале са сјевера у нашу отаџибину. Југословенска краљевска војска се повлачила под борбом. У подручју Бачке 10. пјешадијски пук Југословенске краљевске војске се повлачио од Сирига према Новом Саду. Један вод, под командом поручника Божидара Жугића остављен је у Сиригу, да држи одступницу пуку у повлачењу.

Током раних јутарњих часова 13. априла 1941. вод Божидара Жугића је разбио мађарску претходницу у Сиригу састављену од три борбена возила и након тога се повукао према Бачком Петровцу за својим пуком. Јединица је комплетирана и постројена у селу Гложане у близини Челарева, гдје командант 10. пјешадијског пука пуковник Божидар Ристић одлази на преговоре са мађарским агресором. Официри, подофицири и војници стоје постројени, не знајући шта се дешава.

Када је пуковник Ристић под бијелом заставом пружио пиштољ и сабљу мађарском официру у знак предаје, то поручник Жугић није могао отрпјети. Стасити Дурмиторац иступа из строја прилази Ристићу и Мађару гласно говорећи: „Господине команданте, шта то радите? Тако се отаџбина не брани!“, након чега је потегао пиштољ и на лицу мјеста убио издајника Ристића и мађарског официра. Потом Обилић Априлског рата баца бомбу на прво мађарско оклопно возило и гине изрешетан митраљеским мецима. У сукобу који је настао погинуло је још 16 србских војника, а двадесетак је рањено. Тијело мртвог поручника Жугића окупатор је изгазио гусјеницама тенка и кријући га закопао на оближњем салашу, док су тијела 16 војника сахрањена на сеоском православном гробљу.

Други свјетски рат се завршио а власт у Југославији су приграбили комунисти који су крили подвиг Дурмиторског Обилића. Но, не може се све и заувијек сакрити.

Словаци који живе у селу Гложане видјели су херојски чин поручника Жугића и место гдје је његово тијело закопано, те су 1959. године ископали његово тијело и сахранили га на православном гробљу поред посмртних остатака његових сабораца а мјесни СУБНОР је подигао споменик изгинулим јунацима Априлског рата. На жалост, на споменику је петокрака звијезда, иако су изгинули били краљеви војници.

Помињање поручника Божидара Жугића није било пожељно у комунистичкој Црној Гори, и његова мајка је након дугогодишњег залагања и молби успјела да му подигне споменик тек 1966. године поред Моста на Ђурђевића Тари. Занимљиво је да на бисти краљевог официра стоји класична шапка без икаквог знака, јер комунисти нису дозвољавали да се биста уради са србском шапком, нити се допуштало да се на шапки прикаже кокарда под којом је поручник Жугић и погинуо. Петокраку ту нису могли ставити, тако да је споменик уствари компромисно рјешење – мајка га подиже, а на класичној шапки нема никаквога знака.

Шта се затим десило у Сиригу:

У Сиригу је 1941. године било 1280 житеља. Југозападни део села је раније кренуо према Степановићеву, преко Камендина. На самом дочеку окупационе војске било је 683 житеља, 266 одраслих и 417 деце. Тог поподнева, 13. априла, на Ускрс, истерали су младо и старо да поздраве Хортијеву војску на ледини северно од Сирига.

– Одјекнули су први меци. Видела сам како је погођена моја сестра, од две године. Метак јој је прошао кроз десно, изашао на лево уво – сећа се Добрила Туцаков, рођена Суботић. – Притекла је стрина да помогне мами, обе су погинуле. Мајка је заштитила мене, али крв ми је попрскала лаковане ципелице, за којима сам плакала, а не за мамом, јер нисам била свесна шта се дешава. За преживеле уследио је прогон, прво у Срем па у Босну и Херцеговину.

У овом ужасном злочину погинуло је 111 потпуно невиних цивила. „Операција“ је извршена уз логистичку, моралну и физичку помоћ Мађара-немзетера из оближњег Темерина. Преорали су сеоско гробље, а стрељане побацали у једну јаму заједно са поцркалом стоком. Стрељање у Сиригу је било прво масовно стрељање у Другом светском рату у Југославији.

Не постоји историјско сведочанство о даљем страдању Срба из Сирига након протеривања у Босну и Херцеговину.  Касније, већина је нашла уточиште у Србији.

Године 1976. на стратишту, тачно преко пута опкопа на Сиригу (ако је у опште „преко пута“) дигнут је споменик жртвама покоља од 13.-ог априла 1941. Мора се нагласити да су сиришки и темерински комунисти најпре, једнако као и у случају поручника Жугића, све страдале посмртно разкрстили и превели у комунисте!

Даље, по тадашњим комунистичким критеријумима, све мора да буде превелико, грандиозно, неприлично у кичу. Тако је дигнуто брдо где у моменту покоља није постојало. Логично би било да се направи тихи кутак са крстом и 111 обележја оних који су ту остали. Затим је, по креативној замисли режимског монументалисте Паје Радовановића, требало направити споменик као две стилизоване високо уздигнуте песнице, што би био знак непокора, а околно стење би требало оличавати страдале. Исте песнице имају бити исклесане од херцеговачког камена. Но, није испало по замисли. Лева песница се одломила. Али, локални руководиоци се брзо снађу „Ма нема везе, само нек' је велико!“

Приликом откривања споменика православним свештеницима није дозвољено да опоје мученике, али је на стратишту игран чардаш. Ко је у организацији таквог „програма“ учествовао врсни историчари ће већ забележити, не сумњамо. Коначно, руководиоци су наручили дистих од три стиха (исто богато награђено) од познатог плагијатора Мирослава Антића.  те је исти Велики војвођански пјесник Мирослав Антић, је укаменио свој дистих:

„За сваког ко је непријатељ
Ово место је крај света!
Од Сирига се даље не може!“

Одмах је јасно да мозаички плагирани стихови немају смисла нити везе са страхотом догађаја, али прилика је да то никога није брига. Огроман споменик, чувени вајар, чувени песник, много пара, сви задовољни.

5. 1991-1995. Избеглице

Бити прогнаник је највећа осуда за сваког човека. На жалост, нико није признао да је прогонство цена плаћена за оданост Титу.

6. За шта су гинули?

Ако се погледа шта сам навео у овом мучном напису, толико је добрих примера од свих наших малих племенâ, са истока и запада, севера и југа, да нам је свима на понос што крв њихову преносимо.

Кад погледате данашње Сирижане, то је махом жалосна гомила издајника.

Да их питате:
 

- Зашто су гинули Срби 1848?
- Зашто су гинули Срби 1916?
- Зашто су гинули Срби 1941?
- Зашто су гинули Срби 1991?

...Одговорили би мирно да нисте достојни њиховог одговора. Јер, они су највећи издајици које српство може да позна, који сматрају себе за нешто најбоље што нам је Бог подарио.