Прочитај ми чланак
(Томислав Кресовић)
Шта је то „природна Албанија“
Албанија је кандидат за ЕУ и чланица ЕУ. Њен главни геополитички савезник у ЕУ је Немачка, а на војно стратешком плану НАТО, односно САД. Албанија остварује своје интересе на Балкану као „пијемонт“ свеалбанске балканске и европске политке. То практично значи да државна политика Албаније ради на пуној државности Косова и федерализацији интереса „природне Албаније“ која је замена за „велику Албанију“. Назив „природна Албанија“ у себи носи пуну етничку хомогенизацију засновану на политици „криви итла“ односно права поседовања и управљања територијама где постоји албанска већина као етницитет, као религија и као језик. Ова концепција „природне Албаније“ у себи садржи елементе политике и идеологије 19. века.
Позиционирање Албаније на Балкану и Европи
Модерна Албанија премијера Еди Раме тежи идеји „велике Европе“ која као геополитички појам не постоји већ само као „Уједињена Европа“. Идеја „природне Албаније“, која долази од стручњака и политичара из Тиране и има подршку и на Косову, суштински јача концепт велико-албанског експанзионизма на друге државе на Балкану са албанском заједницом. Политичка је намера владе Еди Раме да Албанија као кандидат за чланство у ЕУ заузме важну улогу у балканској политици која ће бити етничким интересима вођена, али и под утицајем политичких ментора, пре свега САД које ће Балкан и даље да држе у зони „бурета барута“. Албанија види у Србији велику конкуренцију али и сметњу и зато покушава да је на различите начине истискује, компромитује или да себе намеће као мировни фактор на Балкану .
Тирана као „Пијемонт“ Албанаца на Балкану
Балканска стабилност зависи пре свега од међусобне отворености, толеранције и сарадње држава на Балкану. Албанија својом политиком афирмише на Балкану етничку ксенофобију и „осећај“ да је угрожена у тзв. границама „природне Албаније“. То се види по понашању према Србији и Косову, БЈР Македонији али и у Грчкој. Видљива је намера Тиране да буде „Пијемонт“ свих Албанаца на Балкану и њихов заштитник. Србија рела-политички нема никакв спор са Албанијом већ само са континураном политиком Тиране која се деценијама мешала у унутрашње ствари Србије све до подршке стварању и признању „Републике Косова“.
Србија има интересе за нормализацију односа са Албанијом на путу ка ЕУ али не и да Албанија буде „ментор“ и контролор позиције албанске заједнице на југу Србије, или у односима Србије са ЕУ и Приштином око статуса српске зајединце на Косову. Влада у Тирани подстиче агресивнију политику Приштине према Београду уз држање тензија и оцењивању односа државе Србије према Албанцима у општинама Прешево, Бујанова и Медвеђа. Туторска политика Тиране на Косову и на југу Србије као и другим деловима Балкана је управо та политика која се зове политика „велике Албаније“
„велика Албанија“ брига ЕУ?
Исправо реагује премијер Србије Александар Вучић који упозорава да концепт „велике Албаније“ треба да брине ЕУ, али и САД које поприлично игноришу ову анахрону политику на Балкану. Све док постоји овај концепт Балкан се држи у нестабилности и сталним ризицима конфронтација. Србија свој однос на Косову и Метохији треба да гради са Бриселом и Приштином, а не преко Тиране. Тирана управо жели да она буде „гарант“ све-албанске или „велико албанске“ политике на Балкану.
Албанија не жели да постоје директни преговори Београда и Приштине и ЕУ, већ да она буде „трећи човек“ који ће се питати око односа Албанаца на Балкану. Србија није ратовала са Албанијом, али је Албанија помагала терористичко-герилски и пропагандни рат против Србије током НАТО агресије према Србији. Тероризам и центри обуке за припаднике „ОВК“ , “АНА“ и „ОНА“ на Косову, на југу Србије и у БЈР Македонији били су и у Албанији. Србија није у сукобу са Албанијом али види да у Албанији и даље делују јаки елементи отпора према Србији и покушавају да Србију држе под тензијама.
Долазак албанског политичара и премијера Еди Раме у Србију биће у духу међудржавне мирољубиве политике када се политика ЕУ буде третирала као отовреност граница и народа за међусобну сарадњу без ширења конепта „природне“ или „велике Албаније“. Србија у Републици Српској не види концепт „природне“ или „велике Србије“ већ подржава одржавање ентитета републике Српске у БиХ као међународно признатој држави по Дејтонском споразуму. Политика Тиране је била и остала на природном праву отимања Косова од Србије и права да стави своју државотворност над Косовом. ЕУ и САД виде да би „отопљавање“ односа Србије и Албаније било у корсист односа Београда и Приштине и стабилности у региону. Међутим реал-политика је у намери да се Албанија наметне као кључ балканске стабилности и да се преко ње врше различити утицаји моћних држава на глобалну политику и стабилност Балкана.
