Прочитај ми чланак
(Бранко Павловић)
Вучићев новонадошли патриотизам, извесно сте приметили његово инсистирање да ће служити Србији, а не ЕУ и поновно „заклињање“ у Косово, сасвим сигурно се заснива на следећим „стубовима“:
1. Вучићевом увиду да у 2015.години неће бити никаквог економског успеха којим би се могао сакрити даљи пад свих привредних активности (па ко вели да се на време ослони на стари добри патриотизам),
2. Истраживањима јавног мњења (која се за Вучића раде недељно и на основу којих он и жонглира на сцени тражећи стрпљење и проливајући сузе, како то већ сценарио налаже), очигледно су показала да грађани све више траже да се следи српски интерес,
3. Бруталним захтевом запада да се све у погледу Косова и вероватно Републике Српске има испоручити одмах, у ком случају је важно претходно подићи свој „патриотски рејтинг“ пре него што се повуку задњи потези бриселске издаје.
Кренимо редом. Шта је то ново у економским токовима што би могло додатно да обесхрабри, на сваку превару већ свиклог, Вучића? Мени се чини три ствари: банкрот тзв.тајкуна, поражавајући резултат Ер Србија и опасна истрајност протеста синдиката просвете.
Знатан део пословних људи из Клуба привредника ће убрзо званично прогласити бакрот, а преостали део, уз само два изузетка, ће бити у овој години много ближи званичном банкротству него изласку из опасне зоне. Проблем за Вучића је у томе што је обим дуговања ових привредника банкарском сектору Србије преко 1,5 милијарди евра. Другим речима, банкарски сектор ће претрпети нови ударац на нивоу 10% укупних пласмана у привреду Србије. Поред свих привредних недаћа које гура под тепих, у 2015.години ће буквално бити обустављено финансирање привредне активности. Остаће само један део репрограма раније узетих кредита, а и то у мањем обиму и нешто кредита за куповину страних сировина и машина. Инвестициони кредити ће потпуно нестати. Кредити за покриће текуће ликвидности ће потпуно нестати. И лаику је јасно шта то значи за економију једне земље.
Ер Србија је пословну годину завршила са губитком и сада се ради на фалсификовању званичних извештаја о пословном резултату за 2014.године.
Проблем за Вучића је настао због тога што је он, овога пута због свог потпуног незнања о томе шта су сложени пословни односи, тврдио да ће Ер Србија завршити 2014.годину са позитивним резултатом. Он није знао, а нико изгледа није смео да му каже, да је то немогуће.
То није могуће, не само због тога што Етихад извлачи паре које је као кредит дао Ер Србији кроз трансферне цене (да демистификујемо овај термин: фактуре које Ер Србија плаћа се надувавају, на пример: лизинг авиона- дупло скупље се плаћа, набавка одеће за особље- десет пута скупље, обука пилота- дупло скупље итд.), него и због тога што Етихад води политику агресивног напада на ширење тржишта, односно повећање броја путника које превози, уз повећање и дестинација. Оваква пословна политика мора у прве три године генерисати огромне губитке (остављам сасвим по страни питање да ли је уопште могуће довести Ер Србија до профитабилности). Знатно веће губитке од уштеда које Ер Србија остварује на основу ослобођења од плаћања аеродромске таксе Аеродрому Београд и субвенционисане цене горива (обе ставке су такође пословни губитак који се књиговодствено прикрива).
Укратко, од великог доказа како се сви проблеми српске привреде решавају страним инвестицијама неће бити ништа.
Протест синдиката просвете у себи садржи истрајност и утемељеност, која може током времена довести до тога да им се запослени у здравству, правосуђу, државној управи и Телекому придруже, а то је онда крај Вучићеве владе. Ово нарочито због тога што су адвокати показали да је сасвим могуће победити власт и натерати их да два пута за 60 дана мењају законе, које су претходно славодобитно прогласили за „реформске“ и нешто од чега влада неће одступити.
Мала дигресија у погледу Телекома: Вучић је већ смислио маркетниг којим ће се борити против оних који буду захтевали да се Телеком не продаје, па је тако Србима на Косову и Метохији обећао инвестиције које ће омогућити њихов опстанак „из средстава које се добију од приватизације“. То се наравно односи на продају Телекома и ПКБ-а. Кад неко каже да је погубно продавати те компаније, Вучић ће да каже „ето то су они који желе да се наша браћа иселе са Косова, то су те вајне патриоте“.
Други „стуб“ Вучићеве обновљене котерије са патриотизмом се сигурно ослања на знатно проширено уверење људи да се са гажењем српских интереса мора престати и да другог пута за излазак из проблема нема. То даље значи да су сва ова наша и многа друга залагања на истом трагу, продрла у свест људи много дубље и шире него што то ми мислимио.
Резултат тог рада очигледно постаје политички сасвим опипљив, па је Вучић решио да се први наметне као онај који ће остварити очекивања људи, пресвлачећи се по ко зна који пут у Црвенкапину баку. Овде можда није згорег потсетити Вучића да на крају ипак дође ловац.
Што се тиче спровођења Бриселског споразума, јасно је да је притисак прерастао у директно гушење Вучића. Многе ствари му ту не иду на руку. Прво, грађанима је већ мука од понижавања. Друго, Уставни суд је рекао да то није правни акт, па се као политички акт уопште не може спроводити. Треће, Албанци по инструкцији бурадима доливају уље на ватру сваком својом изјавом и сваким поступком свих тзв.државних органа Приштине. На све то Вучић покушава да ствар реши „косовским сузама“, тако што ће поново одглумити „искреног патриоту“ (сада су сузе и „баш ме брига шта хоће ЕУ“, а код потписивања издаје земље је било „спавао сам на поду“) који је ето све покушао, али боље није могло.
Ова већ сасвим отрцана представа имаће ове године свој већ виђен водевиљ који се зове „реконструкција владе или нови избори“. Једноставно, Вучић мора бити стално на новом почетку, пошто резултати његове политике не могу да издрже ни шестомесечни тест стварности.
Вучић је 2012.позивао на стрпљење и обећавао да ће они који га послушају „већ крајем 2014.године јасно видети да им је боље“. Сада говори поново о две године, али за разлику од 2012. сада га експозитуре ММФ у лику Фискалног савета, мирним тоном, али брутално, демантују и кажу „ можда после 2018.године“. Очигледно ни ММФ више нема стрпљења са доказаним издајницима, који се пренемажу око кључних ствари због којих су и доведени на власт- обезбеђивање преливања пара грађана банкарима за камате.
Ако Вучић стварно верује у стрпљење грађана, мислим да се прерачунао. А по ономе што ради на почетку године, чини ми се да је и он свестан да на стрпљење не може да рачуна.
У шта ће се мук, са почетка овог текста, претворити до краја 2015.године, остаје да видимо.
