Ако изостане веза нуклеарног и политичког обуздавања, савезници САД ће закључити да смо сарадњу платили пристанком на иранску хегемонију.

Предложени оквирни споразум поводом иранског нуклеарног програма има потенцијал да подстакне истински национални дијалог (у САД). Заговорници споразума хвале се због ограничења која ће бити наметнута Ирану, док критичари постављају питање могућности верификације тих ограничења као и питање дугорочних последица које ће споразум имати на регионалну и светску стабилност. Историјска важност споразума, као и његова одрживост, зависе од могућности да ови аргументи – који, сами по себи, нису спорни – буду усаглашени.

Због тога је дебата о техничким детаљима уговора далеко надјачала полемику о његовом суштинском контексту, од кога зависи и могућност имплементације. Током 20 година тројица председника обе највеће партије у САД тврдили су да је Иран са нуклеарним оружјем претња америчким и глобалним интересима, и да су спремни да користе силу да би то спречили. Ипак, преговори, који су отпочели пре 12 година као део међународних напора да се Иран онемогући да развије нуклеарни арсенал, завршили су споразумом који Ирану признаје такву могућност, додуше, без коришћења пуног капацитета у првих десет година.

Мешавином оштре дипломатије и отвореног пркоса резолуцијама УН, Иран је успео да преговоре окрене наглавачке. Његове (нуклеарне) центрифуге су се намножиле од 100, колико их је имао на почеку преговора, до 20.000 колико их има сада. Претња ратом данас више обуздава Запад него Иран. Док је и саму чињеницу да пристаје да преговара Иран третирао као уступак, Запад је био приморан да нуди нове предлоге сваки пут кад би преговори запали у ћорсокак. Током тог процеса, ирански програм је дошао до тачке која се званично описује као могућност да у року од два до три месеца стекне нуклеарно оружје. Према предложеном споразуму, у наредних 10 година ни у једном тренутку неће доћи до тачке кад ће му требати мање од годину дана да изгради нуклеарно оружје, док ће му по истеку тог рока бити знатно ближи.

ИНСПЕКЦИЈЕ И ПРИМЕНА

Председник (Обама) заслужује поштовање због посвећености којом је тежио у циљу смањења нуклеарне опасности, баш као и секретар Џон Кери за упорност, стрпљење и домишљатост, којом је настојао да избори значајна ограничења поводом иранском нуклеарног програма. Направљен је напредак по питању смањења количине обогаћеног уранијума у залихама, потпуно обустављајући обогаћивање уранијума у једном објекту и ограничавајући поједине аспекте самог процеса обогаћивања. Ипак, важност оквирног споразума ће зависити од могућности примене и верификације.

Преговори о коначном споразуму ће бити екстремно тешки. Прво, званични текст уопште није објављен. Такозвани „оквир“ представља једнострану америчку интерпретацију. Неке од његових клаузула је главни ирански преговарач окарактерисао као „спин“. Заједничка изјава ЕУ и Ирана битно се разликује у појединим деловима, посебно по питању укидања санкција и дозвола за истраживање и развој.

Једнаке нејасноће јављају се на питању одређивања услова за једногодишњу дистанцу Ирана од могућности да направи нуклеарно оружје. Појављујући се у релативно касној фази преговора, овај концепт је заменио претходну линију преговора, према којој је Ирану требало да буду дати технички капацитети у складу са разумним цивилним нуклеарним програмом. Нови приступ компликује могућност верификације и споразуму даје додатну политичку димензију услед неодређености критеријума.

У складу са новим приступом, Иран се перманентно не одриче опреме, постројења или фисионих производа за остварење ограничења. Он их само ставља под привремени надзор и заштиту – обавезујући се у многим случајевима само на затварање појединих просторија складишта или на омогућавање повремених приступа инспекторима на утврђеним локацијама. Физичка димензија настојања је застрашујућа. Да ли је Међународна агенција за атомску енергију технички и кадровски способна за тако комплексан и обиман задатак?

У великој земљи са мноштвом објеката и великим искуством у прикривању нуклеарног програма одступања од споразума ће бити веома тешко открити. Израда теоријског модалитета инспекције је једна ствар; усклађеност при имплементацији из недеље у недељу, за време трајања међународних криза и домаћих поремећаја – сасвим друга. Сваки извештај о кршењу обавеза вероватно ће аутоматски подстаћи дебату о сврсисходности или чак захтеве за новим преговорима са Техераном да би се решио настали проблем. Иранско искуство са тешким воденим реакторима током периода „прелазног споразума“ – када су сумњиве активности примећиване, али умањиване због позитивне преговарачке атмосфере – није охрабрујуће.

Гомилање нејасноћа нам не даје за право да се надамо како ће ирански пробој ка способности за стицање нуклеарног оружја бити јасан догађај. Када и ако до њега дође, то ће највероватније бити остварено кроз постепену акумулацију двосмислених тумачења.

Кад се појаве неизбежна неслагања поводом обима и наметљивости инспекција, на ком критеријуму смо спремни да инсистирамо и до које тачке? Ако не постоје јасне чињенице, ко је дужан да докаже исправност својих тврдњи? Којим поступцима ћемо се послужити да бисмо брзо изгладили несугласице?

Примарни инструмент принуде – претња обнављањем санкција – наглашава широку диспропорцију која Ирану омогућује трајни предах од санкција у замену за привремена ограничења његовог деловања.

Увођење „повратног таласа“ санкција највероватније неће бити ни једноставно ни аутоматско. Иран је у позицији да плански и отворено прекрши уговор. Повратак најефективнијих санкција ће захтевати координисану међународну акцију. У земљама које су се оклевајући придружиле претходним санкцијама захтеви јавности и пословне класе ће бити против аутоматског или чак брзог обнављања „повратног таласа“ санкција. Ако наставак процеса не доведе до недвосмисленог дефинисања појма „повратни талас“, покушаји да се поново уведу санкције имају веће шансе да изолују Америку него Иран.

Постепени истек оквирног споразума омогућиће Ирану да, након периода од 10 година, постане значајна нуклеарна, индустријска и војна сила по обиму и софистикованости нуклеарног програма и латентне могућности да га примени у војне сврхе кад му буде потребно. Лимити на иранско истраживање и развој још увек нису јавно објављени (можда чак нису ни договорени). Према томе, Иран ће бити у позицији да ојача своје напредне нуклеарне технологије током периода трајања уговора и да брзо развија још напредније центрифуге – које би биле најмање пет пута већег капацитета од садашњег модела – пошто уговор пропадне или истекне.

Наставак преговора мора бити пажљиво фокусиран на велики број кључних тачака, укључујући и механизме за редукцију иранских залиха обогаћеног уранијума са 10.000 на 300 килограма (што је количина обогаћеног уранијума за чије стицање је потребно 10 година) као и на бриге Међународне агенције за атомску енергију поводом претходних настојања Ирана да направи нуклеарно оружје. Могућност решавања ових и сличних проблема би требало да нам пружи одговор на питање да ли и када САД треба да одустану од преговора.

ОКВИРНИ СПОРАЗУМ И ДУГОРОЧНА ОДРЖИВОСТ

Чак и кад се ови проблеми реше, појавиће се нови јер ће сам преговарачки процес створити нову реалност. Док привремени споразум прихвата иранско обогаћивање, нови споразум га чини интегралним делом уговора. За САД деценију дуго ограничавање иранског нуклеарног капацитета није коначно, већ привремено решење. За иранске суседе – који њихове императиве посматрају у кључу миленијумског ривалства – то је опасан међукорак, који води ка још опаснијем стању ствари. Неки од главних играча на Блиском Истоку сматрају да су САД вољне да признају нуклеарну војну способност земљи која за њих представља главну претњу. Неки од њих ће инсистирати на томе да и сами добију једнаке способности. Саудијска Арабија је већ назначила да ће бити једна од њих; други ће постепено да следе њен пример. По том питању, последице преговора су неповратне.

2Ако се дозволи пролиферација на Блиском Истоку, који би након тога постао регион са обиљем нуклеарно наоружаних држава, на ком концепту ће почивати нуклеарно обуздавање или стратешка стабилност међународног поретка? Традиционалне теорије обуздавања подразумевају читав низ билатералних једначина за решавање. Већ сада можемо да предвидимо серију међусобно повезаних ривалстава, при чему сваки нови нуклеарни програм избацује из равнотеже цео регион.

Претходна размишљања о нуклеарној стратегији такође су подразумевала да су државе које их поседују стабилни играчи. Између традиционалних нуклеарних сила географска дистанца и релативно велики обим нуклеарних програма, комбиновани са моралном одбојношћу за идеју изненадног нуклеарног напада, те нападе чине готово незамисливим. Како ће се ове доктрине транспоновати у регион где је ратно спонзорисање герилских група веома често; где су државне структуре под сталним нападима и где је смрт у име џихада нека врста просветљења?

Неки су наговештавали да САД могу да спрече иранске суседе да развијају засебне нуклеарне програме тако што ће и њих примити под амерички нуклеарни кишобран. Али како ће се дефинисати ове гаранције? Који фактори ће управљати њиховом имплементацијом? Да ли се ти фактори подразумевају само за коришћење нуклеарног оружја или за све врсте војних напада, конвенционалне и нуклеарне? Да ли је доминација Ирана оно чему се супротстављамо или се само противимо једној од метода за њено успостављање? Шта ако нуклеарно оружје крене да се користи за психолошке притиске и уцене? Како ће се изразити гаранције за тако нешто и како ће све то бити усклађено са ставом јавности и уставним праксама?

РЕГИОНАЛНИ ПОРЕДАК

За неке, највећа вредност уговора је проспект краја – или барем смањивања – три и по деценије дугачког непријатељства између Ирана, са једне, и Запада и међународних институција, са друге стране, као и произлазећа шанса да се Иран увуче у напоре за стабилизацију Блиског Истока. Будући да смо обојица служили у владама за време периода америчко-иранске стратешке сарадње и тако увидели погодности које она има за обе земље и за цео Блиски Исток, веома поздрављамо такав исход. Иран је значајна национална држава са историјском културом, снажним националним идентитетом и релативно младом образованом популацијом. Поновно успостављање партнерских односа би био последични догађај након постизања споразума.

iranbombaАли о каквој врсти партнерства говоримо? Кооперација се не успоставља на основу доброг осећаја, већ подразумева подударну дефиницију стабилности односа. Гледано из тог угла, тренутно не постоје аргументи који говоре да су Иран и САД близу успостављања такве врсте односа. Чак и док се бори против заједничких непријатеља, као што је ИСИС, Иран одбија да прихвати заједничке циљеве. Ирански представници (укључујући и врховног верског поглавара) настављају да заговарају револуционарни, антизападни међународни поредак; неки високопозиционирани Иранци чак описују нуклеарне преговоре као форму џихада спровођену другим средствима.

Финална фаза преговора се подударила са иранским настојањима да прошире и утврде своју моћ у суседним државама. Иранци или ирански најамници сада представљају истакнуте војне или политичке елементе који оперишу аутономно од државних структура у многим арапским државама. Скорашњим претварањем Јемена у бојно поље Техеран је окупирао позиције на свим стратешким пловним путевима широм Блиског Истока, чиме је окружио ривала Саудијску Арабију, иначе америчког савезника. Уколико политичко обуздавање не буде повезано са нуклеарним, уговор који са Ирана скида притисак санкција ризикује да додатно ојача иранске хегемонистичке претензије.

Неки аргументују да су ове бриге од секундарног значаја, будући да је нуклеарни договор само успутна станица ка трансформацији иранске државе. Али шта нам даје за право да сматрамо како ћемо имати више успеха у предвиђању дешавања у Ирану у односу на Вијетнам, Авганистан, Ирак, Сирију, Египат или Либију?

Уколико изостане повезаност између нуклеарног и политичког обуздавања, традиционални амерички савезници ће закључити да су САД привремену нуклеарну сарадњу платиле пристанком на иранску хегемонију. Појачаће напоре на креирању сопствене нуклеарне равнотеже, а, уколико буде потребно, зваће и друге силе да гарантују њихов интегритет. Да ли се Америка и даље нада да ће зауставити регионалне трендове секташких сукоба, државних колапса и нарушавања равнотеже моћи тако што ће се окренути Техерану, или ћемо то окретање да прихватимо као нужан аспект регионалне равнотеже?

Неки заговорници су нагласили да уговор може бити искоришћен за дистанцирање Америке од блискоисточних конфликата што би кулминирално војним повлачењем из региона, које је иницирала ова администрација. Као што се сунитске државе припремају да се одупру новој шиитској империји, вероватно ће се исто догађати и у супротном случају. Блиски Исток се неће стабилизовати нити ће равнотежа моћи да заустави иранско-сунитско ривалство (чак и када би то био наш циљ, традиционална теорија равнотеже моћи нам говори да треба да подржимо слабију страну, не ону која се шири и јача). Пре него стабилност, у америчком је интересу да спречи зачетак нуклеарног сукоба и његове трагичне последице. Не сме се дозволити да нуклеарно оружје постане општепризнато. Непредвидљивост региона, повезана са оружјем за масовно уништење, могла би да резултира продубљивањем америчке умешаности.

Ако желимо да свет поштедимо још већег метежа, САД морају да развију стратешку доктрину за регион. Стабилност изискује активну америчку улогу. Да би Иран постао уважени члан међународне заједнице, предуслов је да прихвати ограничавање његове способности да дестабилизује Блиски Исток и тако поремети комплетан међународни поредак.

Све док амерички стратешки политички концепт не постане јасан, пројектовани нуклеарни уговор неће решити, већ ће повећати изазове са којима се свет суочава у том региону. Нуклеарни оквир ће пре резултовати проширењем америчке умешаности на Блиском Истоку (и то у сложенијим новим условима) него њеним повлачењем из њега. Историја неће уместо нас урадити наше задатке; она помаже само онима који сами себи помажу.

Аутори су бивши државни секретари САД

Превео за Нови стандард Александар Вујовић

Извор: The Wall Street Journal

Ознаке: Џорџ Шулц, Иран, нуклеарни споразум, САД, Хенри Кисинџер