Прочитај ми чланак
БЕОГРАД – Објављивање уговора између државе и страних компанија, као што је случај са Етихадом, за Владу Србије представља велики изазов, јер је реч о „компликованом економско-политичком питању“, оценио је данас економски саветник Амбасаде САД Дејвид Кшивда.
“Иако у принципу стално говоримо о транспарентности и радимо на транспарентности владиних финансијских трансакција, јасно нам је да наша ситуација у Сједињеним Државама није у потпуности аналогна ситуацији у Србији, јер наша влада није власник компанија и не преговара у њихово име,” истакао је Кшивда за Танјуг.
Поводом све гласнијих захтева у јавности да се објави уговор са компанијом „Етихад“, амерички дипломата каже да је, с једне стране, нормално да грађани желе да знају шта ради држава и Влада има одговорност пред грађанима, а са друге, може се разумети да приватне компаније желе да заштите делове својих пословних уговора.
Те компаније послују на светском тржишту где влада јака конкуренција, због чега морају да штите своје пословне интересе, каже он.
„Грађани имају право да знају, а Етихад има право да заштити своје финансијске и пословне интересе. И то су два права која се сударају“, оцењује он.
Он оцењује да евентуално објављивање значајних уговора може да буде штетно и за саму Србију.
Ако држава накнадно објави уговор са једним инвеститором, рецимо за пет година, могуће је да би то одвратило све будуће потенцијалне инвеститоре, јер би тиме влада изгубила кредибилитет и репутацију међу пословним светом.
Такође, објављивање уговора са једним инвститором којем је држава дала подстицаје, ставља владу у незгодну позицију, јер постоји могућност да и неки будући инвеститор захтева исте услове улагања.
Због свега тога ситуација у којој се нашла Влада Србије је изузетно деликатна.
„То је као ход по жици. И зато је одлука премијера Александра Вучића веома тешка. Он мора да поступа тако да избалансира више различитих интереса“, каже Кшивда.
У Србији, како констатује Тањугов саговорник, велики је број јавних предузећа у власништву државе, а српска влада жели да привуче стране инвстиције.
Може да се спекулише шта би било са инвестицијом „Фијата“, на пример, да је тој италијанској компанији речено да ће уговор о инвестирању бити доступан јавности. Можда до њега не би ни дошло, каже он.
„Све док постоје државна предузећа која имају финансијске проблеме са којима се суочавају, као што је била Застава, потрага за инвеститором биће тешка, јер нико не жели да цео свет зна његове пословне одлуке. Такође, све док влада наставља да приватизује предузећа кроз међудржавне уговоре, а не кроз отворене, јавне тендере, ова врста неслагања између транспарентности и жеље инвеститора да заштите пословне информације поново ће се појавити”.
У Америци је ситуација другачија, јер тамо не постоје такви уговори, будући да предузећа нису у власништву државе.
Реч је о споразумима између две приватне компаније, у шта држава не улази, сем у случајевима када мора да реагује због спречавања монопола на тржишту и нарушавања закона о конкурентности, објашањава он.
Тада би се држава укључила и такви уговори би били предмет истраге државних органа, а њихово објављивање би било у интересу јавности.
Изузетак је ситуација када је држава 2008. године интервенисала због финансијске кризе и када је финансијски помогла компаније као што су „Џенерал моторс“, подсећа он.
Али то су, како каже, било хитне мере и временски орочене. Држава је тада јасно рекла су те мере доступне јавности и да подлежу стандардима транспарентности информација које су у САД веома високи.
(Танјуг)
