Епидемија вируса eболе шири се западном Африком од марта ове године. До сада је потврђено око 900 смртних случајева. Вирус се прво појавио на југоистоку Гвинеје те се од онда проширио и на Либерију и Сиера Леоне.

Ово је највећа епидемија еболе до сада (мање епидемије еболе познате су још од 1976., али никада до сада се нису јављале у овом делу Африке). Светска здравствена организација (ВХО) 08-08.’14 је епидемију прогласила ванредним стањем глобалне забринутости. За простор западне Африке ово је велики проблем, но медијске приче о „глобалној опасности“ и пандемији су готово неосноване у потпуности.

Пре детаља о актуелној епидемији, устврдимо што је заправо ебола. Ебола је вирусна болест којом се људи могу заразити уколико дођу у контакт са инфицираном животињом као што су шимпанзе, слепи мишеви и шумске антилопе. Касније се вирус преноси са човека на човека, али начин на који се преноси је од изузетне важности за разумевање целе актуелне тематике – вирус се не преноси ваздухом или водом, као неки други опасни вируси, већ искључиво директним контактом или индиректно ако се додирује предмет којег је дирао заражени.

Име болести долази од локације где је забележена прва епидемија – 1976. у место Jамбуку, у Демократској Републици Конго (ондашњи Заире), а место се налази на обали реке Ебола.

Прва епидемија проширила се Конгом и Суданом и остати ће упамћена по изузетно високом проценту смртности, заправо највишем за било који људски вирус, око 90%.

Од избијања прве епидемије 1976. до 2013 годишње се заразило мање од 1,000 људи, но највећа епидемија дешава се управо сада, а избила је у марту ове године на простору западне Африке те се од онда шири.

Како се ебола шири? Као што смо већ и навели, директном контактом са зараженом особом или индиректно кроз контакт са околином која је контаминирана.

Лека и вакцине за еболу нема. Лекари зараженој особи могу помоћи на друге начине, понекад се дају и антибиотици. Преживети еболу може се на начин да се пацијента одржи у животу довољно дуго док његов имуни систем не преброди вирус. Ово је, дакако, знатно теже у руралним пределима западне Африке где адекватни медицински ресурси нису доступни.

Људско тело након напада вируса почиње стварати анти-тела која вирус нападају и неутралишу. На исти начин се тело брани у случају свих вируса. Симптоми еболе могу варирати од хроничног умора, болова у мишићима па све до унутрашњег и спољашњег крварења органа. Имати што снажнији имунитета је стога савет који је увек добродошао.

Вирус еболе је систематски, што значи да се креће и може погађати све делове тела узрокујући директну штету на органима. Тело улази у шок и долази до пада крвног притиска те на крају до отказивања органа.

Период инкубације, тј. Период у којем вирус још не показује симптоме, траје 2-21 дан. Уколико је особа заражена вирусом, а још не показује симптоме, не може пренети вирус на другу особу.

Експериментални серуми против еболе постоје, али нису још увек адекватно тестирани за масовну употребу.

Ебола се лако преноси директним контактом, но не и ваздухом – што људи не знају па око целе приче због тога праве панику. Другим речима, ебола није вирус који ће, ако заражени уђе у аутобус, зарази цео аутобус.

Због тог незнања и јест ове недеље у САД-у настала паника око пребацивања двојице заражених Американаца из Либерије. Но, уз пажљиви третман и специјалне изолационе јединице, ширење еболе на овај начин се јако тешко може десити.

Разлог зашто се ебола тако брзо шити западном Африком је понајвише хроничан недостатак ресурса. Надаље, Гвинеја, Сиера Леоне и Либерија – три земље погођене епидемијом – деле границу и због кретања људи се вирус лако шири.

Због чињенице да је ебола постала на неки начин „медијска сензација“, многи страхују од најгорих сценарија. Но, ширење еболе на територији Европе или САД, на начин како се она тренутно шири западном Африком, је готово немогућ због чињенице да би заражени били тренутно изоловани.

Стога се може рећи како прича о еболи није „прича о крају света“, али итекако је прича о хроничном недостатку развоја у Африци.

То не значи да се проблеми не би могли проширити на знатном простору. Наиме, проблем око еболе је чињеница да се изузетно тешко дијагностицира. Надаље, пацијенти који преживе еболу могу да заразе друге и до седам недеља након што се опораве.

Епидемије еболе се примарно јављају у удаљеним руралним срединама централне и западне Африке, у близини тропских кишних шума. Месо појединих животиња, као што су слепи мишеви, антилопе и мајмуни, често се сматра правом делицијом широм западне Африке, но управо месо ових животиња може бити извор еболе.

У ранијим епидемијама биле су захваћене државе као што су ДР Конго, Уганда и Судан. Но, сада епидемија избија у Гвинеји и шири се у урбане средине. Вирус се прво појавио на југоистоку Гвинеје и проширио се и у главни град, Конакри, а затим и у суседне земље – Либерију и Сиера Леоне.

Један мушкарац који је из Либерије стигао авионом у Лагос, Нигерију, по доласку је смештен у карантин где је умро од еболе. Једна од медицинских сестара која га је лечила такође је ускоро умрла .

Оно што поприлично забрињава је чињеница да је епидемију на територији Гвинеје тешко лоцирати – организација Лекари Без Граница (МСФ или МСФ) истиче како се ебола појавила на низ локација широм Гвинеје, често на раздаљини и од више стотина километара. Епидемију се назива „без преседана“ и ова ситуација је сада права трка с временом.

Културалне функције такође доприносе ширењу еболе. Наиме, на простору западне Африке у многим ситуацијама људи долазе у директан или блиски контакт, од религијске праксе до покопа преминулих.

Међусобно грљење често је део религијских обреда. При сахрани преминулог тело се пере, додирује, па и љуби. Све су то контакти који итекако могу утицати на заразу еболом. Надаље, морамо имати на уму како се ради о земљама које заостају у развоју и становници руралних крајева често нису ни упознати са детаљима око ширења еболе. У Сиера Леоне свега 37% становништва је писмено. Из МСФ-а настоје кампањом појаснити људима да су праксе око покопа тела изузетно опасне у овом тренутку, но пренети ту поруку, нарочито у време актуелне епидемије без преседана, је изузетно тешко.

Све досадашње епидемије еболе биле су знатно мање и догађале су се годинама на местима која су била већ позната (Уганда и ДР Конго). Но, и тамо су биле потребне године и године да би се локално становништво образовало по овом питању. Говоримо о просторима готово сталних војних сукоба, простору где су многима често, с разлогом, далеко веће бриге на памети.

Сада ебола погађа западну Африку, што је многе стручњаке изненадило. Ебола се овде једноставно није очекивала, веровало се како се ради о вирусу који је територијално ограничен на већ познате локације. Због тога ни становници на овом простору западне Африке нису уопште упознати ни са превенцијом ни опасношћу која им прети од ширења опасног – а због недостатка медицинских ресурса, за њих и изузетно смртоносног – вируса.

ВХО сугерише како је најбољи начин за заштиту од еболе висок ниво хигијене. У случају ширења епидемије, треба се пазити да се не ступи у контакт са зараженим особама, али ни предметима преко којих би се вирус евентуално могао пренети, рецимо са пешкирима.

Они који раде са пацијентима морају носити рукавице и другу заштитну опрему као што су маске те морају често прати руке.

У марту министарство здравства у Либерији поручило је људима да избегавају руковање, љубљење, па и полне односе. Из ВХО-а поручују како мушкарац путем семена у полном односу може пренети вирус еболе и до 7 недеља након оздрављења.

Земље западне Африке погођене епидемијом чине све како би се ширење зауставило. Либерија је затворила школе, већину граничних прелаза, а зоне где је епидемија најснажнија стављене су у карантин како би се зауставило ширење вируса.

У држави Сиера Леоне проглашено је ванредно стање. Бројне авиокомпаније прекинуле су летове према Либерији и Сиера Леоне, а Сенегал је затворио границе према Гвинеји.

Из МСФ-а истичу како се ради о изразито агресивном вирусу. У актуелној епидемији смртност је између 50% и 60%.

За ове три државе, Сиера Леоне, Гвинеју и Либерију, које су и без ове трагедије већ изузетно сиромашне, епидемија еболе ће имати додатне велике економске последице. Но, ако се епидемија прошири на једну Нигерију, највећу економију Африке и глобалну транзитну тачку, последице би могле бити катастрофалне.

Глобална епидемија се врло вероватно неће догодити. Поједини случајеви могли би се проширити далеко, али „филмске“ катаклизме нису на хоризонту захваљујући биологији вируса еболе. Како смо и навели, вирус се шири контактом и уз неадекватну изолацију, као што је пример у западној Африци, може захватити велике просторе, но, начин преношења вируса еболе је изузетно мање опасан него на пример колере или тифуса који се може преносити водом и храном.

Надаље, период инкубације је кратак, за разлику рецимо од ХИВ вируса којег пацијент може преносити годинама без да је уопште свестан да је заражен.

Сама реч „епидемија“ јако добро продаје новине, као и друге сличне вести, стога не чуди да се о еболи пише константно. Но, поређења ради, у истом периоду откако се појавила ебола у западној Африци, више људи је умрло на истом простору од свакодневне болести дијареје, а од маларије их више умире свака 24 сата.

Ебола неће представљати никакву велику, осим медијску напухану, опасност за Европу, но бити ће потенцијално огроман проблем за Африку ако се епидемија не успе да заустави на време.

Превентивне болести од којих умиру Африканци нису медијски занимљив материјал јер док умиру само Африканци, никога није брига. Сада када постоји теоретска шанса да би некаква гадна болест могла стићи у „развијени свет“, сви су на ногама. Но, забринути могу одахнути, јер истом „развијеном свету“ ебола највероватније неће бити никаква претња, али ће и даље неко време јако добро продавати новине.

Африци би се итекако могло помоћи и на срамоту је целог света да људи у толиком броју умиру од болести као што је маларија док се у исто време расправља о томе колико би поједине НАТО чланице требале повећати свој одбрамбени буџет због наводних војних претњи с Истока.

Епидемија еболе није никакав разлог за панику, али је узбуна која позива свет да не заборави на Африку, нарочито западну Африку. Због сурове експлоатације, „економских“ односа у којима се само узима, а ништа не даје, ове земље хронично заостају у развоју и ова епидемија је показатељ како им хитно треба инвестиција у јавно здравство, јер да је оно било адекватно, нити тамо не би било разлога за панику, нажалост, због ситуације каква јест, за западну Африку би ово могла бити још једна трагедија у низу.

(Адванце – Антун Роша)

Ознаке: анализа, Антун Роша, Ебола, Западна Африка, заразне болести