Прочитај ми чланак
Ако све то није Србину довољно да се опасуљи, ево му онда још мало статистике за живцирање, кратког описа те лажи о том Граду светлости у који ћемо да уђемо кад испегламо шаре, исперемо затуцани мозак и променимо националну свест, како то и тражи наш председник владе.
Ако вам Европска унија још не иде довољно на живце због отворене колаборације са неонацистичком западном агентуром у Кијеву, ако вам није доста то што су ЕУ ратни авиони (у саставу НАТО-а) очистили простор да џихадисти, који данас управљају разореном и убогаљеном Либијом, убију Гадафија, ако вам се смучи када гледате како у Сирији хуманистичка, демократска ЕУ стоји у редовима НАТО-а – оружјем и свакојако – на страни џихадиста против „проруског“ режима Хафеза ел Асада, ако не можете да докучите како то псеудохуманисти и лажни демократи из Брисела одржавају у Ираку у животу корумпирану, секташку камарилу коју су поставили, а сада, у то име, из ваздуха чисте терен за џихадисте Исламске државе (ИД) само зато што им њихови багдадски квислинзи нису испунили сва очекивања, ако сте већ заборавили да су нас 1999. године ратни авиони из базе Авијано, с територије ЕУ избомбардовали до стања чије последице и данас вучемо на материјалном, моралном и политичком плану, ако, ако, ако… све то Србину није довољно да увиди ко му је вера, ко невера, ко му „испод скута пије хладно вино“ и ко му никако не да у ту Обећану земљу, иако су му Томислав, Александар и Ивица испоручили, заједно са Лабом и Ситницом, још и српску душу и српски образ…
![dejan lukic]()
О АУТОРУ
Дејан Лукић је има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре.
Ако све то није Србину довољно да се опасуљи, ево му онда још мало статистике за живцирање, кратког описа те лажи о том Граду светлости у који ћемо да уђемо кад испегламо шаре, исперемо затуцани мозак и променимо националну свест, како то и тражи наш председник владе.
Бриселском хоботницом влада опскурна братија незамисливо великог броја, безобразно плаћених бирократа, незаситог, гаргантуанског апетита – фаланга која је по броју – веровали или не- готово два пута већа него што има војника у армији британске краљице Елизабете Друге.
Недавно истраживање тинк-танк форума Отворена Европа побројало је педантно бриселске мастиљаре и нашло да их је, све у свему, више од 170.000. Толико, ето, броји британска војска, а толико, примера ради, нема службеника у свих осам департмана владе у Вајтхолу, са све стражарима и чистачицама. Кафкијанаца у бриселском мрачном замку има више него, рецимо, грађана у британском лучком граду Портсмауту.
Да додамо овоме мало комике и фарсе: од те армије од 170.000, 45.000 је збринуто у округло хиљаду „експертских група“ које нешто о нечему „саветују“ ЕУ мандарине – о тако крупним, глобално важним стварима, као што су једна посебна законска регулатива о којој, опет, брине једна посебна „Радна група“ специфично задужена за „Директиве о лифтовима“ у земљама чланицама Уније. Тако ће, опет малог примера ради, и у Србији када уђе у тај чаробни свет, бити прецизно регулисано, као директива, да ли лифт у згради треба да иде горе када се пење и доле када силази…
Посебна „Експертска група“ бави се „питањима минералне воде“, док је једна друга „Експертска група“ стриктно задужена за“питања укуса у зачинима“…
Седам хиљада и девет стотина комада Кафкијанаца (и бројем 7.900) мува се, гура и судара у остатку 247 разних комитета – о свему и свачему – а десет хиљада (пазите,10.000!) је ухлебљено у тзв. дипломатски кор разбацан по свим земљама Уније и глобуса, од Улан Батора до Уагадугуа.
Још мало података за живцирање: Посланик у Европском парламенту из рецимо Италије, која тренуно грца у дуговима, прима 150.000 евра годишње (плус разни додаци), а председник Европске комисије више него Барак Обама, Владимир Путин или Ангела Меркел.
Никога од ових ЕУ „мастиљара“ није нико, никада изабрао на демократским изборима, али они зато ведре и облаче животима људи у Заједници, изложеној свим могућим утицајима опскурних лобистичких група и специјалних интереса. Није ни чудо – велике су паре и сладак живот у питању. Па није стога ни чудо што су се Милица Делевић и друштво тако заобадали да се – и по цену Лаба и Ситнице – удену у какав комитет, макар и онај о лифтовима и зачинима.
