Прочитај ми чланак
(Јово Бакић)
Протекли месец у Србији обележиле су параде. Сви су се нечим поносили. Мањина се дичила својом различитошћу, а већина једнообразношћу. Занимљиво, боје дуге владале су на обема парадама. На првој су сами учесници носили заставе дугиних боја, а на другој се дуга појавила изнад учесника. Може се замислити колико би одушевљење поносних учесника било да се дуга појавила изнад прве параде, када се и на другој могла приметити егзалтација због природне појаве која је пратила војну параду и посету руског председника Владимира Путина.
Да ли дуга значи посебну наклоност натприродних сила савезништву Русије и Србије? Чини се да русофилски део јавности потврдно одговара на ово питање. Вероватно би поносна мањина, такође, била уверена да је будућност на њеној страни да се дуга појавила док су они парадирали. Па ипак, шта дуга у ојађеној и осиромашеној Србији може симболисати? Кога и колико дуго она може утешити?
Добро је што је Владимир Владимирович посетио Србију (када би иначе „четници” доделили одавно заслужене улице партизанским командантима Кочи Поповићу и Пеку Дапчевићу), још је боље што су потенцијално важни споразуми о сарадњи потписани, а најбоље би било када би се ти споразуми и могућности привредне и културне сарадње двеју земаља могли у потпуности остварити. Нажалост, искуство паметне учи, последње три године сведоче да је потоње мало вероватно. Наиме, председник Путин је обећао 10 милијарди долара још 2011, а од тога је јако мало стигло у Србију, и то не његовом кривицом, већ одговорношћу Србије која нема довољно пројеката да привуче новац не само Русије, већ и различитих фондова ЕУ и међународних финансијских установа.
Треба бити начисто, Србију воде неспособни људи. Ову чињеницу не може променити солидан стројеви корак официра, па чак ни егзерцир гардиста (занимљиво је, узгред, да упадљиво заостајање једног гардисте за колегама на почетку егзерцира нико не помиње, као да оно о чему се не говори ни не постоји).
Уопште, веома скупе војне параде најчешће служе за показивање моћи неке државе, а каткад их одржавају и слабе државе које желе убедити и себе и друге у своју снагу. Истовремено, људи детињег ума, а они чине већину сваког друштва, радују се што присуствују нечем грандиозном, што превазилази како њих тако и њихову убогу свакодневицу. Чисте и лепе парадне униформе и на њима блиставо ордење, свеже офарбана борна возила, сјајна оруђа и оружја, до савршенства доведен стројеви корак, па и готово перфектни гардијски егзерцир, док оличавају славу нације и моћ државе, служе тек привременом прикривању и олакшању јада и беде у којима људи проводе своје сироте животе.
Речено важи мутатис мутандис за војне параде уопште, и оне 4. јула у САД, или 14. јула у Француској, па чак и оне које само подсећају на војне, јер од њих воде порекло, нпр. на минхенском Октоберфесту. Наравно, у овом контексту не треба изоставити ни британске монархијске, по пореклу средњовековне, а по функцији империјалне свечаности. Свуда се иде у корак, свуда се чују добоши и војна музика, али се на Октоберфесту након параде, иза које остаје коњска балега коју ни јаки шмркови не могу до краја испрати, испијају и хектолитри пива у великим и бучним пивницама испуњеним одраслим пијаним људима у традиционалним баварским бермудицама.
Што се Србије тиче, заокупљеност парадама и великом светском политиком, осим забашуривања сиромаштва, служи и маскирању све јачег притиска којим власт и крупни капитал гуше слободу изражавања. Недавно је писац ових редака на овом месту писао да је у Србији остало само четири телевизијске емисије на којима се може чути критика власти. У међувремену је култна емисија Оље Бећковић, која траје четврт века и у којој је ствар престижа појавити се, скинута с програма, упркос томе што уговор између Б 92 и ПГ Мрежа (од које Б 92 „Утисак недеље” изнајмљује) траје до марта следеће године. Ради се о спрези власти и грчког богаташа. Наиме, потоњи је од 2011. незаконито поседовао две телевизије с националном фреквенцијом, Б 92 и Прву, да би у августу (за време годишњих одмора да се власи не досете) био управо због њега промењен закон, што би представљао правни скандал у било којој земљи, а камоли у оној која жели да се придружи ЕУ. Власт је озаконила противправно делање власника Б 92, а овај је услугу вратио укидајући „Утисак недеље”. Преостале су још емисије двеју Зрењанинки Данице Вученић и Оливере Ковачевић, те Сузане Трнинић. Када ће њих укинути? У међувремену, „Утисак недеље” би се могао одржавати на трговима србијанских вароши, а снимци постављати на интернет.
(Политика)
