Зоран Милановић отказао је посјету Београду. То нема никакве везе са Шешељом, са Шешељевим иступима у хрватским медијима у којима гостује будући да се не може пробити у српске, а ни с предизборном кампањом.

Предизборну кампању, наиме, не води СДП, него Иво Јосиповић, који жели постати предсједник, и ХДЗ, који му то покушава онемогућити дижући разне вјечно бунтовне и углавном несабране ликове, којима је сваки повод добар да искажу екстремистичке ставове. У погледу изборне кампање, Милановић има супротне интересе од Јосиповића, али их, наравно, не смије декларирати – за њега је Ивин избор раван политичкој смртној пресуди. Зна, наиме, да у СДП нема никога тко би имао карактера или снаге да му се супротстави – оне који су му се супротстављали избацио је из партије, или скинуо с функција, сатјерао у кут… Једино Иво може повести страначку побуну, што ће несумњиво и учинити чим побједи на изборима, што се по садашњим истраживањима бирачког расположења чини неизбјежним.

Циљ љевице је да се изнова сједини с партијским дисидентима из покрета Миреле Холy, која је под зелену заставу, на којој би могао бити и лист индијске конопље, окупила антиглобалистичку багажу и криптосоцијалистички лумп. У таквој колизији, држе партијски бирократи, могла би се задржати власт, али без Зокија, с Ивом Јосиповићем као невидљивим вођом. Нешто слично покушао је остварити Санадер, а у великој мјери постигао Борис Тадић. За љевичаре, кључно је да на изборе изађу скупа, у предизборној коалицији, а не одвојено, јер онда побјеђује водећи ХДЗ и добива мандат да формира владу са свим епизодистима који ће пријећи изборни праг, што се у Хрватској увијек догоди, јер у таквим ситуацијама расте уцјењивачки потенцијал безначајних или мање значајних странака и листа, па се може направити страховито уносна трговина. Значи, Зокија је кључно потјерати ПРИЈЕ избора, јер ће послије бити прекасно. Је ли то могуће остварити?

Поделе унутар СДП

У странци сви су, од предсједника Сабора Јосипа Леке до последњег партијског функционера, већ прешли ка Иви, али он ни као новоизабрани предсједник неће моћи изравно арбитрирати у Партији. Нетко то мора учинити умјесто њега и рескирати Зокијев гњев, што је врло неугодна ствар – Милановић је бескомпромисан и осветољубив, а Иво није познат по томе што дуго памти услуге. Значи, нетко би се морао жртвовати. Ситуација је као у Содоми и Гомори – да је Лот могао указати на једног јединог страигхт-содомита, Јахве би декаденте на ривијери Мртвога мора поштедио огњеног дажда, горућег вапна и осталих непогода које су их задесиле. За Милановића, уосталом, ради „институционална инерција“. Обични чланови, незадовољни комуњаре ситнога зуба, имају сасвим друкчије погледе и интересе од министара и директора јавних подузећа, којима је циљ да ствар без потреса потраје што је могуће дуже, до задњег дана, јер нису спремни жртвовати ниједну сигурну мјесечну плаћу због несигурне комбинације око свргавања шефа, поготово стога што у случају да то и успије немају никакву гаранцију да ће остати на истој дужности.

Функције које им је подијелио Зоки, Иво ће дати другим – својим људима, важним за идуће комбинације… То је свима јасно, а то сазнање страховито је снажно оруђе у рукама непопуларног премијера за којега ће се све ове притајене бунџије приватно сложити да је помахнитао, да је изван контроле, те да све што ради нема баш никаквог смисла. Но, такве се опасне мисли могу размијенити приватно, или на Фацебооку, а у новинама нитко није спреман зуцнути против ратног поглавице СДП-а…

Кампања

Али, ако Милановић није одлучио изостати с београдског самита због изборне кампање, зашто је одлучио да онамо не иде? То је дио његове изолационистичке кампање којом државу претвара у балкански бантустан, што је конзеквентно узроковало колапс економије у тренутку кад је земља приступила ЕУ. Приступила је, наиме, само на папиру, јер је неколико дана прије чина свечаног примања Милановић својом одлуком угрозио саме темеље политичких односа с онима који том комплицираном континенталном творевином управљају. Одбио је изручити Јосипа Перковића, шефа Удбе и потом шефа Туђманове обавјештајне службе, не због самога Перковића и тајни које овај чува – јер их не чува, све су откривене – него због самог начела, непризнавања еуропске надлежности над домаћим приликама, гдје се подразумијева континуитет власти, „глахшалтовање“ од једних према другим политичким структурама, уз помоћ тајних служби које асистирају у свим тим хрватским тихим превратима. Увијек се ради о томе да се ресурси задрже у рукама одабраних људи којима се може вјеровати, за што је најбитнија компактна и непронична домаћа структура власти и политичких односа…

Наравно, Милановић није у својим поступцима водио рачуна о интересима неких других центара моћи, о капиталистима и олигарсима, него само о себи, јер је свој – политички – центар моћи хтио под сваку цијену изолирати од страног утјецаја. Да није одмах одабрао дипломатску изолацију, политику аутизма, стално би му долазили неки емисари или би сам у билатералним контактима морао одговарати на примједбе и давати неке сувисле, рационалне одговоре на питања с којима се уопће не жели суочити.

Вашингтон и Загреб

Зато је још и прије доласка на власт одбијао да се сусретне, примјерице, с америчким амбасадором, тврдећи да овај није на његовом протоколарном нивоу, па нудио сусрет с тајницом за међународне односе СДП, неком безазленом дјевојчицом, иако је амерички амбасадор особни изасланик Предсједника САД, а не дипломатски представник Стејт департмента – Министарства вањских послова. Политика према Хрватској и већини сличних земаља не формулира се у Вашингтону, него у амбасади, у овом случају, дакле, у Загребу. Кад је Милановић дошао на власт, није се хтио сусрести с предсједником Газпрома Алексејом Милером, а у Аустралији, коју је неслужбено посјетио, с предсједником управе највеће на свијети банке за инвестиције у инфраструктуру, која је намјеравала узети концесију за хрватске ауто-цесте – и то за двије и пол милијарде долара, о којима сад можеш само сањати. Због слома односа с Њемачком послије одбијања хрватске владе да Перковића изручи, држава је доспјела у економску изолацију, што се манифестира смјеном управа по банкама, гдје се убрзано доводе странци који неће бити под утјецајем домаћих политичких и пословних кругова. Фарса с изручењем трајала је годину дана и не би била до данас завршена да опструкцију није осујетио предсједник загребачког Жупанијског суда у Загребу Иван Турудић, па се изложио несмиљеним нападима „Јутарњег листа“, који води све Милановићеве кампање, јер је издавач тако заслужио поштеду „предстечајне нагодбе“, још док је министар финанција Славко Линић извршавао све Зокијеве налоге. Но, опструкција се наставила скривањем докумената и обесхрабривањем свједока, чему се не треба чудити, јер је координатор свих хрватских тајних служби и савјетник предсједника Јосиповића, нимало случајно – син Јосипа Перковића.

Недолазак

Комплекс инфериорности који је Милановић развио и сакрива агресивним испадима својственим рањеној психи, премијер сад исказује одлуком да не иде у Београд, гдје ће се скупити туцет еуропских премијера и моћни кинески реформистички предсједник владе Ли Кећанг, креатор националне економске политике и други човјек технократског „петог нараштаја“ Политбироа КП Кине. Језиком стрипа – главна манга, Галацтус лично. Зашто долази у Београд? Отворит ће нови панчевачки мост и формализирати уговор о градњи супербрзог (ТГВ) жељезничког комплекса на линији Београд – Будимпешта – Беч. Тиме ће пруга заобићи правац Загреб – Београд као трансферну дионица магистрале Солун – Хамбург. Нашом пругом возит ће се угљен и слични терети, који још таљигају кроз Загреб и загребачки градски центар. Осим тога, у Београду се очекује потписивање уговора о градњи ауто-цесте Бања Лука – Јајце, која би се у перспективи спојила с Далматином код Дугобаба изнад Сплита и половицу хрватског ауто-пута учинило двоструко мање исплативим у односу на данашње стање, кад је ионако неисплатива. Говори се и о другој кинеској термоцентрали у Босни – прва се већ гради код Добоја. Такођер, спомиње се инвестиција у четврту генерацију мобилне телефоније кроз државну компанију М:тел. У Београду ће, дакле, бити ријечи о големим пословима. Зато онамо и долази дванаест или петнаест еуропских премијера. Сви премијери сусједних земаља, осим Хрватске – али наш се не жели с њима играти… 

Вулин: Ко је видео више светских лидера

Београд – Министар за рад Александар Вулин поручио је да ће Зоран Милановић морати да објашњава грађанима Хрватске зашто неће доћи на Самит 16 лидера у Београду. Према његовим речима, председник Владе Србије Александар Вучић је за само шест месеци мандата видео „очи у очи“ више светских лидера него хрватски премијер у целом свом мандату. 

(Данас)

Ознаке: Војислав Шешељ, Зоран Милановић, посета Београду