Прочитај ми чланак
(Александар Мезјајев)
Говорећи на недавној седници Генералне Скупштине ОУН, председник МТБЈ Теодор Мерон је утврдио да је делатност МТБЈ заснована на””високим међународним стандардима”.
По смислу Мероновог наступа, ти стандарди се односе на све оптужене и на све етапе делатности МТБЈ, па тако и на фазу издржавања казне. Због тога је интересантно анализирати на који начин протиче та етапа. У овом тренутку МТБЈ је потписао уговоре о издржавању казне са 17 држава.[1]Од 1. јула 2013. године контрола над издржавањем казне није у компетенцији МТБЈ, него Међународног резидуалног механизма кривичних трибунала (МРМКТ). Истина, о свему одлучује Теодор Мерон лично. Процедурална правила му дају потпуно одрешене руке у избору државе у којој ће одлежавати казну овај или онај затвореник. А пошто је Мерон председник и МТБЈ и МРМКТ, онда он генерално одлучује о свему.
Формално, МРМКТ има посебан документ којим се регулише одлука о избору земље у којој ће се одлежати казна – Practice Direction on the Procedure for Designation of the State in Which a Convicted Person is to serve his or her Sentence of Imprisonment.[2] Међутим, уколико пажљиво изучимо овај документ, видећемо да тај документ ничим не ограничава МРМКТ, него само указује на неке опште аспекте тог избора. Тако на пример, обратимо пажњу на прву тачку: Секретар суда се обраћа једној или неколико држава ради решавања питања да ли је та држава сагласна да прими конкретног оптуженог. Уопште није регулисано питање којој држави ће се обратити секретар. Обратите пажњу – државама се обраћа секретар трибунала, али је тешко претпоставити да то он чини без консултација са председником трибунала, то јест Теодором Мероном. Уколико би првобитно секретар одредио да се обрати једној држави која је дала своју сагласност, то би онда значило да земљу издржавања казне бира секретар. Међутим, трећа тачка јасно говори о томе да земљу у којој ће затвореник издржавати казну одређује председник трибунала.
Другим речима, по питању поступка одређивања земље у којој ће се издржавати казна, без обзира на читав документ који наводно регулише то питање, у стварности ништа није регулисано. Напротив, он носи контроверзан карактер и даје пуну слободу дејства председнику МРМКТ. Једино ограничење тој власти може бити несагласност државе која треба да прими осуђеника.
Истовремено, интересантно је обратити пажњу на то да је низ држава одједном прихватио неколицину затвореника, што значи да су се њему више пута обраћали, а неке државе нису примиле ни једног.
Тако су у Велику Британију послата на издржавање казне четири осуђеника (Б. Симић, М. Крајишник, М. Бабић, као и Р. Крстић, који је касније послат у другу земљу), Норвешку – пет затвореника (В. Благојевић, Д. Обреновић, Р. Ковач, З. Вуковић, Д. Ердемовић), а, на пример, у Украјину, Словачку и Албанију – ни један. Поставља се једноставно питање – зашто се једноставно не обраћају неким државама? Све ово указује на потпуно одсуство било каквих реалних законских ограничења слободе деловања руководства МТБЈ / МРМКТ (који су у ствари једна те иста лица).
На дан 20. октобра 2014. године, казну издржава 15 осуђеника МТБЈ: Д. Зеленовић (Белгија), С. Лукић (Норвешка), М. Брало и Н. Шаиновић (Шведска), Н. Павковић и М. Николић (Финска), М. Мартић, Д. Милошевић, М. Лукић (Естонија), Р. Крстић (Пољска), Л. Боровчанин и Р. Брђанин (Данска), С. Галић и Д. Кунарац (Немачка), М. Стакић (Француска).
У вези са местом издржавања казне јавља се још једно интересантно питање. Питање је повезано са одбијањем председника МТБЈ да уопште упути било ког затвореника у неку државу. Тако низ осуђених уопште никада нису предавани у друге државе и читаву казну су издржали у затвору Хашког трибунала. Ово питање уопште није регулисано било каквим законским прописима.
Уопште није регулисано ни питање о превременом пуштању на слободу. То је у потпуности у рукама дискреционог права председника МТБЈ/МРМКТ. Ако он пожели да пре времена некога ослободи (по правилима трибунала то је могуће после одлежане две трећине казне), он ће га ослободити, ако неког не жели, неће га ослободити. И разлози којима то образлаже су потпуно произвољни.
Осуђени од стране МТБЈ лишени су читавог низа права, па тако и оних из реда “виших међународних стандарда”. Пре свега то се тиче могућности породичних посета. Члану породице је свакако проблем посетити осуђеног у другој држави, међутим, тај проблем може имати различите степене сложености. Једна је ствар из Србије посетити осуђеног у суседној Аустрији, а сасвим друга ствар у Великој Британији, Норвешкој или Португалији. За такве посете једноставно су потребна огромна средства. На тај начин са тачке гледишта удаљености, наведене земље у којима се служи затворска казна стављају осуђене у неједнак положај, што значи да се крши принципи недискриминације.
Да је то смишљена политика МТБЈ/МРМКТ говори чињеница да трибунали одбијају да са низом земаља потпишу споразум о издржавању казне осуђених у Србији. Иако не могу за то навести никакав разлог. Једноставно не желе и то је све. То су њихови високи међународни стандарди.
О степену цинизма међународних органа, укључујући и оне који претендују на титулу “савести човечанства”, говори провера која је спроведена од стране међународног црвеног крста после смрти двојице осуђених од стране МТБЈ – М. Бабића и С. Милошевића, које су се десиле једна за другом током једне недеље у затвору у Шевенингену. Упркос чињеници да се чак и из званичних докумената МТБЈ јасно види да су обојица умрла неприродном смрћу, МКЦК је пружио блажени закључак о предивним условима боравка у овом затвору. Без обзира на то колико су добри услови за бављење спортом у том затвору, тамо су се десила најмање три убиства и ни једно од њих није расветљено на прави начин! Чак и уколико поверујете у званичну верзију о самоубиства Бабића и Докмановића – околности тих догађаја су морале натерати МКЦК да извуче одређене закључке. Чак и уколико поверујете у то да крике В. Ковачевића за помоћ није чуло обезбеђење затвора, то је само по себи морало привући пажњу МКЦК. Али не. Чак и ова лажна, али званична верзија, није привукла пажњу МКЦК. А то значи да је његова мисија била мисија прикривања. Када међународна организација од ауторитета прикрива злочине МТБЈ.
Говорећи о последњим проблемима поводом служења казне у МТБЈ/МРМКТ треба истаћи предмете Милана Мартића и Зорана Жижића. У случају З. Жижића изникао је озбиљан проблем кажњавања од стране различитих судова (МТБЈ и суда Босне и Херцеговине) за један те исти злочин.[3]У овом тренутку З. Жижић је био ослобођен из затвора у Аустрији после одлежане две трећине предвиђене му казне. Међутим, сад му предстоји процес екстрадикције у Босну и Херцеговину где треба да одлежи још један рок. У писму председнику МТБЈ З. Жижић је затражио ослобађање од такве екстрадиције у вези са кршењем јединства кажњавања за један те исти злочин.[4]Што се тиче предмета М. Мартића, из његовог писма председнику МРМКТ види се да се различити осуђеници од стране МТБЈ налазе у различитим условима. То се тиче веома озбиљних околности, укључујући пружање медицинске помоћи, минималних размера ћелије, па чак и доступа елементарним услугама, као што је на пример пијаћа вода.[5]Због недопустиво високих цена, породица Милана Мартића је последњи пут могла да посети затвореника у септембру 2012. године. Милан Мартић је пред Теодора Мерона поставио питање неједнакости осуђених пред МТБЈ. Видећемо шта ће овај на то одговорити.
И још један проблем који медији баш не воле да помињу. То је пример оправданих (подвлачимо – оправданих!) пред Међународним трибуналом у Руанди. Све до сада, четворица оправданих пред тим судом, било од стране Претресног, било од стране Жалбеног већа, већ неколико година не могу ни да се врате у своју земљу, нити да нађу неку другу земљу која би их примила. То није случајност. То је резултат демонизације оптужених пред међународним кривичним трибуналима, а главну улогу у тој демонизацији поред медија играју и сами трибунали (посебно њихов саставни део као што је тужилаштво). Дошло се до тога да је сама чињеница подизања оптужнице, та лица широм света стављала изван закона. И нас желе да натерају да у то поверујемо. Да су то “високи међународни стандарди”.
[1]Финска, Естонија, Шведска, Шпанија, Украјина, Италија, Немачка, Белгија, Француска, Британија, Норвешка, Данска, Пољска, Аустрија, Португалија, Албанија, Словачка.
[2]Пуни текст документа је доступан на: http://www.unmict.org/sites/default/files/documents/pd_mict2_rev1_en.pdf
[3]Формално злочини су различити, но сви они представљају различите епизоде једног те истог трајаћег злочина.
[4].Писмо З.Жижића председнику МРМКТ Т. Мерону : http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Request/NotIndexable/MICT-14-81-ES%231/MSC8722R0000440702.pdf
[5]Писмо М.Мартића председнику МРМКТ доступно: http://icr.icty.org/LegalRef/CMSDocStore/Public/English/Letters/NotIndexable/IT-95-11-ES/MSC8745R0000441284.pdf
