Долази нам, Владимир Владимировић и да Србијом не влада овакав галиматијас, у овако смутном времену, ово би у Србији био догађај столећа. Али, ово су абнормална времена у Србији; у Србији је срце већине на страни Русије и Владимира, а срце владајућег галиматијаса склепног од жутих остатака, црвених лажњака и либералних швиндлера, на страни Америке и ЕУ.

И уместо црвеног тепиха Путину, Србији се већ данима потура – испод жита, да се Срби не опасуље – кукавичје јаје историјске лажи по којој Путинова посета не може да донесе ништа ново и ништа добро – може само да наљути љуту Америку и пргави Брисел. Теза је, да од посете Србија неће, дакле, да види никакве вајде, јер нам Русија – и ту је та историјска подметачина – није никада помогла, па неће ни сада.

Галматијас жутих остатака, црвених лажњака и либералних швиндлера, има „аргумент“: кад је Србији било „стани – пани“, ни Русија (патетичног) Горбачова ни Русија (пијаног) Јељцина није нам притекла у помоћ. Оставила нас је – гле сада апсурда и ироније – на милост нашим западним идолима!? Та два господина – Михаил Горбачов и Борис Јељцин – су им и данас „аргумент“, а нигде да спомену да та два господина у данашњој Русији не значе ама баш ништа и у најбољем случају су епизода руске историје за којом би заплакали још само Пуси Рајот и Гари Каспаров.

О АУТОРУ

Дејан Лукић је  има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре.

Када би витезови овог српског Галиматијаса и ове лажне тезе мало прелистали књиге нашли би – само примера ради – да је, у условима надолазеће политичке и свакојаке кризе, пред Први светски рат (да не идемо даље и ближе у историју), у лето 1914. године, цар Николај Други, покушавао на све начине да Русију не увуче у рат, али није могао а да „не притекне у помоћ братској Србији“ (тако је дословце рекао).

Николај Други је донео ову одлуку „да ратује“ уздижући се духовно изнад свих фактора, руководећи се, пре свега, схватањима дуга и праведности, на начин својствен руском човеку, својствен православљу“ (Леонид Рештењиков: „Вратити Се Русији“).

Српски принц, престолонаследник, Александар, у разговору са руским отправником послова у Београду, у драматичним данима крајем јуна 1914. године, тада је рекао да „Србија полаже све наде у владара Императора и Русију, чија моћна реч спасава Србију“.

Одговор српског политичког и црквеног врха – пре и после рата – био је да је српски дуг Русији „вечит“, а да је Русија притекла у помоћ када је њој самој било најтеже: „велики је нас дуг Русији; он је толико велики да њега не могу да врате ни векови ни поколења…То је љубав која везаних очију иде у смрт, спасавајући ближњег свог.

Руски цар и руски народ, ступајући неприпремљени у рат за одбрану Србије, нису могли а да не знају да иду у смрт; али љубав Руса према браћи својој није се уплашила смрти“.

Па би присталице и идеологе тренутног београдског галиматијаса требало учтиво замолити да се више не јављају, да њихову необавештеност или – тачније – подвалу, сачувају за њхову приватну антологију цинизма, русофобије и незнања.

Тито је имао обичај да код важних државних посета, незгодне типове стави под кључ док посета не прође. Ово су друга времена, али они који су њихову затуцаност тако лепо, евро-атлантски однеговали и још ставили изнад амбиција, интереса и сентимента српског народа, у свим временима су се називали једним, заједничким именом које не желим да спомињем, сувише је ружно. Али бих, да је до мене, сву ову политику коју Галиматијас данас утерује Србима, лепо – како је казао и Матија – једном лопатом прегрнуо, пребусао и поравно, па поврх свега полио још живим, негашеним кречом; да се више на српској земљи не закопити. За спас овако разапетог српског народа.

(vesti-online)

Ознаке: Дејан Лукић, другосрбијанци, Путин у Србији, Руси, Русија, рускосрпски односи, Срби, Србија