Прочитај ми чланак

КАТОЛИЧКИ ПИР усред Божићног поста

0

opstina bijeljina, novogodisnja noc

Још једна мучна година је остала за нама. Поноћ је огласила крај 2014. године. Још једна година изневерених очекивања. На телевизији, на сваких пет минута, западна имитација нашег Божић Бате, тај крадљивац руског Деда Мороза- западна имитација- такозвани Санта Клаус или у преводу Свети Никола.

Како год, тај западни Деда Мраз, који наводно живи на Северном полу и доброј деци доноси поклоне, српској деци он није донео ништа сем бомби и уранијума, сиромаштва и беде!

Уопште, није ми нешто никако јасно, сваке године ми Срби славимо туђу Нову годину, усред Божићњег поста- западну празну шљаштећу представу среће и радости. Заиста, ко је мало више путовао западним земљама и могао да боље упозна неку породицу са Запада, зна да је на Западу све само реклама, позлата на трулом зубу, представа за масе. Све је у „парама“, све је имати, а ништа је бити.

Тако и код нас испразно праште петарде за католичку, западњачку Нову годину, а наша Српска Нова година ће као нека лепа, али сирота девојка да дође неприметно и тихо, она није чак ни државни празник у православној Србији. Српска Нова година као Пепељуга се шуња у сопственој кући, док се католичка пасторка шепури на њен ред.

И зато, вечерас у Србији нема правог славља. То није наш празник, то није дух српства и ништа срећног нема у прослави католичке Нове године. Посебно сада, када више нема расипања новца и лажног благостања, тешко је одржавати дух прославе нечега што није наше. Истина, биће пијанки, журки, дивљања и представе, али суштинске радости и славља нема.

У духу српске традиције није суштина у вредности поклона испод јелке, нити је наш обичај да се празници славе опијањем, напијањем и повраћањем на крају. Није наш обичај да нисмо код куће са својом породицом, већ по кафићима, ресторанима и сплавовима, целе ноћи до јутра у алкохолу, диму, уз таблете или бели прах.

Да, на трговима се праве прославе за народне масе, опет још једна западна глупост. На Западу, где су људи у окриљу своје породице отуђени, прорачунатих и хладних односа између деце и родитеља, наравно да западне власти организују дочек Нове године на јавним местима.

Једино тако хиљаде изгубљених душа које немају срећу у свом дому, могу да се окупе на једном месту и да свако мисли да у тој јадној и тупој маси има неког свог, јер код куће нема љубав ни топлину породице.

И ми се растурањем наше традиције, наших обичаја и вредности наше цивилизације, која почива на духовности, а не на „парама“, и ми се полако приближавамо том западном хладном паклу. И зато вам се обраћам и питам зашто не славимо Српску Нову годину? Због кога и због чега нас 87 одсто православних Срба мора да буде жртва прозападних глупости и да се усред строгог поста слави католичка Нова година и то као државни празник?

Још само неколико дана до Божића. Уместо да имамо прикладне догађаје у славу наших предака и предивног празника какав је за Србе Божић, рођење Христово, симбол препорода душе у Новој години која долази након поста и причешћа, ми као неми сведоци гледамо лажни сјај католичке Нове године.

Сваки неукус, свака испразност коју је могуће смислити краси наше екране 31. Децембра: голотиња, кич, шунд, рекламирање пијанства и преждеравања. Милости, покајања, праштања, праве љубави за ближњег и за породицу, ништа од тога не доноси западна представа 31. децембра.

Ипак, модерни Срби, а посебно српски политичари, клањају се тим лажним идолима и славе испразност и таштину западне Нове године.

На жалост, тако кваримо младе људе, кваримо српску децу која никада не спознају праве вредности, за њих западна Нова година намеће само материјалне вредности, скупе пакетиће, преобимну храну и пиће, дивљање и сјај лажних звезда које се брзо угасе кад нестане „пара“!

Bozicni post hrana

Божић у Србији треба да претходи Српској Новој години као прочишћење сваког човека, као време да се размисли колико смо успели да будемо добри људи у претходној години, какви смо били према другима, шта смо урадили да побољшамо себе.

Па тек онда ако имамо зашто да прославимо и Српску Нову годину, која долази иза Божића и да је прославимо не у претеривању, расипању новца на глупости које нам не требају. Српска Нова година и православни Божић су празници посвећени нашим породицама, пријатељима, размишљању, покајању и новом почетку, тежњи да у Новој години будемо бољи и праведнији.

Ипак, ја немам ништа против било каквог славља, само кад нико не би газио по нашим обичајима. Нек људи у Србији славе и кинеску Нову годину, само кад би имали разлога за славље!

А и шта да славимо ове 2015. године? Као појединац, тешко да иједан човек у Србији има шта да слави у свом животу, нико ништа није напредовао у 2014., а тешко да ће ико доживети нешто боље у 2015., све су нам појели разни политички скакавци и штеточине свих боја и врста у претходним деценијама. Ако се отрезнимо и ујединимо коначно, моћи ћемо да нешто прославимо у годинама које ће тек доћи. Сада само плаћамо кобну цену своје лаковерности и отуђења од сопствене вере и нације.

А кад се само сетим свог детињства, у њему најјаче сија Божић и моја велика православна породица. У мојим сећањима мирише тамјан и босиљак, бели се чисти снег, а груди ми пуни радост и оштар ваздух божићног јутра. Чекамо браћу и сестре да нас полазе и да раним јутром дођу.

У мојим сећањима сви су ту, окупљени и са радошћу чекамо да отац окади кућу, па се грабимо ко ће да окреће колач и ко ће да одломи цвет са колача. У Божићној чесници гранчице бадњака, дренка и новчић, семе пшенице и кукуруза. У слами испод великог стола бомбоне и луткице, аутићи и чоколадице, остали од Бадње вечери коју смо провели будни. Одлазили смо да испред цркве направимо огањ љубави и јединства и није било места за сваког домаћина колико је људи било на паљењу Бадњака.

А,после свечаног и пристојног Божићњог ручка на коме се нико није опијао, нити се ко свађао или дивљао, долазили су стричеви, ујаци и рођаци са свих страна. Чим прође Божићни ручак, сви се здраве и љубе, сви су на улицама пре него што падне мрак да поздраве своје ближње. Увече мирише кувано вино и кувана ракија, заједно бабе и деде наше окружени децом и унучићима, причају се лепе успомене и шале.

Било нас је толико да нисмо могли да сви станемо у једну собу. Дворишта су била пуна деце, заједно смо правили Снешка Белића и делили слаткише. А, за Српску Нову годину остављали смо од печенице главу и плећку и спремали петарде, ватромет и прангије, шта је ко имао. Од Божића до Српске Нове године славило се и посећивало, родбина, комшије, колеге и пријатељи. Ишли смо у цркву, сви из куће заједно и тамо у дворишту испред цркве, код великог храста, налазили смо све наше познанике и рођаке поново окупљене.

Данас, само један обичај са Запада могу да препоручим Србији, да донесемо новогодишу заклетву, да се од ове године вратимо себи и својим обичајима. Да се обавежемо и донесемо новогодишњу одлуку да нећемо газити по себи и по суштини своје душе. Да ћемо убудуће славити прво Божић, па нашу православну Српску Нову годину.

Све друго нема смисла и нема суштину, све друго је лоша имитација још лошије западњачке представе у којој сја хладни сјај Јудиних новчића, Јуде који је Христа и своју душу и своју људскост продао за шаку сребрњака. Ето, то је католичка Нова година, уљез у нашим домовима и искушење Јудино.

Зато се тргнимо, макар и у пет до поноћ, као што ми Срби увек радимо, јер никада није касно да се човек отрезни, да се покаје за глупости и зло које учини и намерно и случајно. Никада није касно да се вратимо себи, јер то је тако лако. Све што нам треба је ту, наша вера, наша породица, љубав и искреност. Ту је понос минулих векова слободе и српски пркос да брани своју кућу, своју икону и славу, своју децу и родитеље.

Али онај који туђе прихвати за своје, који се ради сребрњака одрекне душе, тај ће брзо изгубити све.

Молим се свим срцем да убудуће Божић сјаји на нашем небу као најсјајнија звезда и да следеће године Српска Нова година буде државни празник, а не католички пир усред Божићњег поста.

Нека то буде наша новогодишња заклетва уместо овог туђег празника , који нас само чини горим људима, да се вратимо себи и своме духу и своме роду, па да се поново окупимо уистину срећни, многобројни и здрави, слободни да у својој држави славимо своје празнике.

До тада, ја чекам Божић и чекам Српску Нову годину. Тада ћу да славим и да се радујем. Вечерас вас само заветујем да донесемо такву одлуку и да се окупимо око Бадњака и Божића, око икона наших и наших вредности, јер свака продаја свога и своје душе за туђе сребрњаке неће нам донети ништа сем несреће.

Окупимо се око бадњачке ватре да нас огреје слогом и јединством. Од данас и од вечерас не славите туђе испразне празнике, не љубите лажне идоле и не прљајте нашу православну душу словенску. Она светли јаче од хиљаду Јудиних сребрњака!

Поручник Бобан Гајић
Српски Народни Фронт