Прочитај ми чланак
У петак 13. дана фебруара 2015, Центар за евроатлантске студије организовао је „округли сто“ под називом “Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) Србије са НАТО: Шта, зашто, ко и како”.
Вероватно у знак сећања на „херојску“ агресију 1999. године, која се углавном одвијала са висина већих од 5000 метара, скуп је одржан у просторијама Аероклуба. „Дебата“ је била у складу са НАТО стандардима – једнострана. Учесници су се махом залагали за што ближе односе Србије и северноатлантске алијансе, и свима је јако стало да српска јавност већ једном схвати добробит тог процеса.
Највеће достигнуће поменутог скупа очитовало се у коначном идентификовању кључног негативца НАТО агресије 1999. године – Русије. Цитирајући „податке“ чувене независне институције Фонд за хуманитарно право (ФХП), према којима је укупан број жртава агресије (24.3-9.6.1999) био 758 људи, од којих су „око 450 били цивили, а око 300 припадници Војске Југославије, МУП-а Србије и Ослободилачке војске Косова“ – што је далеко испод званичних бројки југословенских власти, према којима је погинуло око 1000 припадника Војске и 2.500-3.500 цивила – директорка ЦЕАС Јелена Милић је рекла да „ти подаци руше стереотипе који постоје у српском друштву и додала да није добро да се тај број увећава, као да ове цифре већ нису довољне“.
Још битније: „Додала је и да није занемарљива чињеница да су се дезинформације о броју жртава током НАТО бомбардовања појачале како је почела да јача руска пропаганда у Србији“.
Пошто за актуелног министра одбране свака реч изговорена од било ког „НАТО-пријатеља“ има силу закона, морао је уместо њега да реагује Клуб адмирала и генерала и подсети да је „Влада СРЈ (је) у спомен књизи ‘Јунаци отаџбине’ марта 2000. објавила појединачне податке о 1.002 погинула и нестала припадника ВЈ и припадника МУП-а на територији СРЈ, са биографијом у којој је наведено време, место и узрок погибије.
Књига је уручена свакој породици погинулог-несталог јунака одбране слободе отаџбине“.
(Ово су, иначе, цифре које се односе на период од 1.1.1998. до 10.6.1999. док је, такође према државним подацима, у периоду од 24.3. до 10.6.1999. године погинуло 754 припадника ВЈ и МУП-а Србије, од чега 585 припадника ВЈ и 169 полицајаца. Од НАТО бомби погинуо је 271 војник и полицајац, од чега 249 војник и 22 припадника МУП-а Србије, док је у сукобима са ОВК погинуло укупно 483 припадника војске и полиције.)
Адмирали и генерали су додали и следеће: „Манипулисање са бројкама жртава покушајем ‘издвајања’ у циљу умањивања одговорности агресора срамотан је чин, а посебно делити жртве на оне које је убио НАТО и оне ‘друге’, што из објављених података произилази. Сви они су жртве рата који је НАТО без устезања и супротно међународном праву водио против СРЈ, или просто речено жртве НАТО агресије“.
Све наведене званичне бројке које жуљају локални НАТО-лоби потичу из времена када је она иста Русија која је мање од годину дана пре слала Черномирдина у Београд тек почела да се чупа из благодети Јељциновог доба, односно када није била у стању да производи пропаганду ни за себе, а камоли за друге.
Но, познато је прво опште правило НАТО-доктрине: за свако зло које се у свету деси, обавезно оптужи Русију. Као и друго: ако си у недоумици, консултуј прво правило.
Нема сумње да ће се, наставимо ли овим путем, за коју годину, на сличним „демократским“ сеансама уз изливе праведничког гнева тврдити да је заправо Русија била та која нас је 1999. бомбардовала, и да је теза о НАТО-агресији само плод бескрајно зле и перфидне кремаљске пропаганде. А онда би већ било потребно неко ново фризирање броја жртава агресије. Овог пута нагоре.
(Фонд стратешке културе, фото: ceas-serbia.org)
