Прочитај ми чланак
У Министарству здравља кажу да постоји вишак, а здравствене установе и пацијенти жале се на мањак лекара и дуго чекање да се стигне на ред.
Ако питате Министарство здравља, Србија има вишак лекара и школује превише будућих доктора.
Ако би питали било ког пацијента из многобројних лекарских чекаоница, рекли би вам да је и лекара и сестара – премало, јер свуда има гужве и чекања.
Слично тврде и директори појединих здравствених установа у нашој земљи, који се хватају за главу због одлазака лекара у пензију и немогућности да на њихово место запосле млађи кадар, пишу Новости.
„Србија је земља контраста, с једне стране имамо лекаре на бироу, с друге стране недостатак лекара, нарочито специјалиста је евидентан: за пет до седам година из сваке специјалности ће више од 60 одсто људи отићи у пензију“, каже за Новости др Татјана Радосављевић, директорка Лекарске коморе Србије.
Чак и када би се одмах у наредној академској години драстично смањио број уписаних будућих лекара, ефекти те мере видели би се тек за шест година, упозорава др Радосављевић.
У Министарству здравља признају да још нису урадили кадровски план, те да тренутно раде анализу података неопходних за израду тог планског документа.
Приликом анализе обезбеђености кадра, прати се испуњеност стандарда, односно узима се у обзир недостатак кадра, укључујући одласке из установе по било ком основу (одлазак у пензију, иностранство), кажу у Министарству здравља, не појашњавајући на који начин ће пробати да „премосте“ мањак специјалиста.
С друге стране, ухлебљење преко границе траже не само лекари са бироа, већ и они са искуством, из медицинских установе широм Србије. Тако остајемо и без врхунских хирурга, анестезиолога, специјалиста разних усмерења, у чије школовање су уложена велика средства и време.
2.500 лекара чека посао
Код Националне службе за запошљавање евидентирано је укупно око 2.500 лекара. Од тога је највише, 2.365 лекара опште праксе (од тога 1.649 жена), док су специјалисти у мањини. Највише има незапослених специјалиста физикалне медицине и рехабилитације (13), специјалиста интерне медицине (9), специјалиста дерматовенерологије (6), специјалиста гинекологије и акушерства (5).
„Боље плате су само један од разлога овог „одлива лекара“, ту су пре свега бољи услови рада, а можда је најважнији комплетан третман струке“, уверена је др Радосављевић. „Јер, у њихово школовање је уложено много новца и времена: потребно је најмање шест година да завршите основне студије, па две године рада да бисте добили специјализацију, и то ако одмах почнете да радите. Код неких грана, на пример хируршких, специјализација траје до четири године, и ви практично не можете пре тридесете да почнете самостално да оперишете. За то време њихови вршњаци у иностранству већ увелико раде самостално. По мом искуству, још најмање пет година је потребно после специјализације да лекар буде у напону знања и искуства“.
И Министарство сматра да је део проблема у томе што нам за ваљаног специјалисту са искуством треба 10 година после дипломе. Зато најављују да ће изменама Закона о здравственој заштити бити укинута одредба од две године рада као услов за упућивање лекара на специјализацију, односно ужу специјализацију.
Према садашњим одредбама овог закона, здравствени радник може стицати специјализацију под условом да је завршио приправнички стаж и положио стручни испит, као и да је најмање две године обављао здравствену делатност по положеном стручном испиту. У Министарству здравља кажу да су именовали координаторе који, између осталог, треба да предложе решења у вези са скраћивањем дугих листа чекања, али и реорганизације и прерасподеле простора, опреме и кадра здравственом систему.
Да би то имало смисла, напомиње др Радосављевић, не сме се радити појединачно и паушално, већ морају сви делови система да се договоре:
„Није ни прерасподела тако једноставна, у питању је огроман систем и којем не можете тек тако да људе премештате. Раније је био стимулисан рад лекара у мањим центрима, како би избегли „гомилање“ стручњака само у већим болницама. Данас тога више нема. Такође, неопходно је јасно дефинисати који ниво здравствене заштите шта ради. На пример, нема потребе да неке рутинске операције попут слепог црева или катаракте раде лекари из терцијарног сектора, када то могу и доктори из општих болница. То може значајно да смањи гужве и притисак на само неке установе“.
(Вечерње новости, Б92)
