Прочитај ми чланак
(Бранко Радун)
Добар део планете осећа значај рата у Украјини јер су у тај сукоб у највећој европској држави (поред Русије) умешана ЕУ, САД и Русија. Сукоб је ескалирао у међусобне санкције Русије и Запада у којима је највећа жртва ЕУ. Једноставније речено – Америка је гурнула Украјину у хаос а онда извршила притисак на ЕУ да се конфронтира са Русијом. Стратегија „завади па владај“ је и овде од највећег значаја.
Значај Украјине
Но зашто је толико битна Украјина, да би због ње могао почети Трећи светски рат? Она је простор прве руске државе и од виталног значаја је за Русију. Њеним присаједињењем Русији (као и продором у Азију) пре три ипо века Русија је постала светска сила, а њеним одцепљењем пре нешто мање од четврт века је то престала бити. Шта о томе каже Збигњев Бжежински, један од водећих америчких стратега у овом и прошлом веку: «Губитак Украјине био је геополитички кључан, пошто је он драстично ограничио геостратешке опције Русије… уколико би повратила контролу над Украјином, Русија би још увек могла да буде лидер једне одлучне евроазијске империје… али без Украјине и њених 52 милиона Словена, било какав покушај Москве да поново изгради евроазијску империју највероватније би Русију оставио усамљеном у замршеним сукобима са национално и верски пробуђеним не-словенима… без Украјине нужно би (руски евроазијски ентитет) из године у годину постајао све мање европски а све више азијски». (Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, стр. 89.). Русија без Украјине није европска сила.
Није лако сагледати све аспекте губитка Украјине који се десио Русији због комунистичких „авнојевских“ граница и због издаје елите у Москви, Кијеву и другим градовима. Појава независне Украјине је уздрмала дотадашњи политички и етнички идентитет Руса и Русије скоро колико и катастрофа звана Октобарска револуција. Уосталом ово прво је природна последица овог другог јер је «одбацивање тристагодишње руске царске историје значио је и потенцијални губитак богате индустријске и пољопривредне економије и 52 милион људи који су етнички и верски довољно блиски Русима да би могли Русију да претворе у истинску велику и поуздану империјалну државу» (Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, стр. 47.). Независност Украјине је Русију лишило доброг дела војске, већег дела морнарице и Крима (који је сада враћен), њене доминантне улоге на Црном мору итд.
Зараћене стране у Украјини
Ситуација у Украјни је изузетно тешка и без овог грађанског рата. Земља је изузетно сиромашна са најкорумпиранијом влашћу у Европи и у перманентном стању геополитичке, идеолошке и културолошке шизофреније. Стање на фронту је такво да снаге лојалне пучистима из Кијева имају вишеструку надмоћност у броју људи и техници која је ангажована. Но они као такви не би могли остварити ни један задатак да нису добили помоћ у виду новца, плаћеника и врхунских америчких официра који буквално и воде операције против проруских снага. Формирање десног сектора је исто тако фактор од значаја за војне операције или прецизније за «казнене експедиције» против «руских шпијуна» (како добар део «истока» виде они на западу). Због слабог морала у регуларној војсци – војска углавном обезбеђује логистику и «бокове», док у борбе иду страни плаћеници и припадници неонацистичког десног сектора. То је узрок што војска несразмерно користи артиљерију и ракете против «насељених тачака». При томе је исто тако нормално да у таквој војсци има много дезертера и оних који се предају, иако то није узело толико маха да пресудно утиче на војне операције јер су «режимске» снаге далеко бројније од «побуњеника» ополченаца.
Проблеми проруских снага је што су малобројне – око десетак хиљада на тако великом простору не могу адекватно реаговати на нападе и изазове. Друго је недостатак логистике и модерног наоружања. Русија и ако помаже «истоку» није то ни делић онога што много јачем «западу» долази из Америке и њених савезника на терену (Британија, Пољска…). Слабост истока је и у подели на «доњецке» и «луганске» (као код нас што је била РСК и РС током деведесетих) ентитете. Но на дубљем нивоу, а што је узрок и слабе мобилизације, је питање идентитета. «Запад» има јасну причу – ми смо украјински националисти, имамо своју државу и историју и боримо се за њу (па макар и под знамењем кукастог крста). Но «исток» још јасно нема своју идеју – дали су они православни Руси или Украјинци који гоборе руски и којима је мука од фашиста из Кијева или су то тек људи совјетског кова из радничког региона највеће индустријске зоне СССР-а који се боре против неонациста и за свој имагинарни «црвени Доњецк». То ствара дозу конфузије код становништва које би већински да се присаједини Русији (иако већина из социјалних разлога) или би одмах отишли за Русију ако би добили руске пасоше. У Новоросији и нема јасне руске националне идеје јер нема руског национализма ни у самој Русији. Без оружја се тешко борити али без јасне идеје, ко сте и за шта се борите, је још теже.
Замка за Русију
Но главни фактор у овој кризи је Русија. Она је, осим присаједињења Крима који је обављен кроз ефикасну операцију инфилтрације, прилично пасивна и неодлучна. Русија је свесна да јој је у Украјини направљена замка – да ако пошаље војску, па макар и омању, ствари могу да доведу до великог сукоба са НАТО-ом за који она очигледно није спремна. При томе не мислимо толико на војну спремност руских оружаних снага већ пре на спремност елите на борбу и жртву, као и на подршку јавности за овакав ризичан потез. Но исто тако је Украјина двострука замка – ако Русија не реагује и проруске снаге буду сатрте на терену проблеми се за Русију тиме не решавају. Поред националне срамоте Русија би добила и велик број избеглица. Власт би постала ако не омражена, а оно барем без ауторитета у патриотским круговима. Русија би таквим пасивним ставом изгубила позицију светске силе за коју се годинама уназад упорно бори.
Које је мање зло тешко је рећи – но јасно је да Путин и да жели у овом моменту од свог окужења и елите и нема мандат за интервенцију у Украјини. При томе ту није толико реч о руским либералима и западњацима који мисле да «мир нема алтернативу» колико о општем опортунизму руске елите која каже отприлике «какав сад рат за неку сиротињу у Донбасу, таман кад нам је кренуло».
ЕУ као велики губитник
Но оно што је некако промакло аналитичарима, а јасно је готово сваком, је то да игра око Украјине између Русије и Америке има и своју највећу жртву (наравно поред саме Украјине) – ЕУ и њено привредно срце Немачку. Осим губитка позиција у Кијеву, европске земље под притиском САД губе и руско тржиште. Потенцијал губитака је немогуће израчунати. ЕУ се показује као вештачка творевина без свог идентитета и јединствене политичке воље јер је приморана да следи САД и онда кад то њој доноси огромне губитке. Украјинска криза је тест на коме се види агресивна игра САД, маневрисање Русије и јаловост и слабост ЕУ. Европа је непоуздан и политичке и економски партнер – ово је порука коју шаљу свету јер пуцају себи у ногу пошто то жели Вашингтон. Цена акција које има ЕУ на светској геополитичкој и геоекономској берзи драстично је пала. Према њој ће се од сада другачије односити не само Америка и Русија, већ и Кина, Индија и друге силе у успону. ЕУ или Немачка је чини се у овом моменту – само објекат надметања истинских геополитичких субјеката Русије и Америке (а у блиској будућности вероватно и Кине) и као таква одлази у други план.
Србија је исто под притиском да уведе санкције Русији. Пре свега притисак долази од САД, док су Немци око тога прилично суздржани (иако промаерички кругови у Бриселу «инсистирају на усклађивању спољне политике Србије са политиком ЕУ). Колико је велик притисак у овом моменту или колики ће бити кроз неколико месеци није лако проценити. Но знајући колико је за Америку битна «европска солидарност» против Русије и колико им боду очи традиционално добри односи Србије и Русије није далеко од памети помислити да би они јако желели и да виде Београд против Москве (ако не сад а оно касније, ако не у пуном капацитету а оно корак по корак у «том правцу»). Последњи иступ Александра Вучића у вези циничног захтева ЕУ да не повећавамо извоз у Русију је покушај да се прави баланс између притисака САД и ЕУ да имамо «гард према истоку» и нашег интереса да задржимо добре односе са Москвом.
Има ли Србија избор?
Како ће мала и сиромашна Србија успети да се одупре притиску (који ће временом јачати ако се не разреши украјинска криза на овај или онај начин) кад је рецимо Немачка и поред огромног отпора крупног бизниса који доводи на власти политичаре поклекла. Стотине милијарди евра трговинске размене и инвестиција су овим санкцијама и контрасанкцијама угрожени. ЕУ може да због тога доживи економски колапс јер капитал бежи са оних простора на којима се не може оплодити. Показало се и да они који имају неутралну позицију то могу врло добро да искористе – попут земаља Латинске Америке које тренутно склапају огромне уговоре и улазе на руско тржиште. Неутралност Србије у вези украјинске кризе и ратних дешавања се показала као продуктивна и у економском погледу. «Вредност» Србије због те и такве позиције је тренутно већа но што је била пре фабруара ове године. Друга је ствар како ћемо и да ли ћемо то искористити као замајац новог инвестиционог циклуса.
Но као што се ЕУ није могла дуго одупирати притисцима из Вашингтона и Лондона (иако су на то неки и у Москви наивно рачунали) тако је очигледно да је и Србија у тешком проблему ако се сукоби на терену у Украјини наставе и не дође до каквог таквог решења. Чини се да имамо неколико месеци пред нову «номинацију» за избацивање из Великог Брата. Варају се многи ако мисле да ми имамо избор – ЕУ или Русија. Не, избор је онемогућен јер је Србија западни протекторат најмање од 5. Октобра 2000., а годинама уназад смо пљачкашком транзицијом слабили и своју економију, реформама безбедности распустили војску и еродирали свој суверенитет. Србија данас бира или ће остати у колико толико добрим односима са Русијом или ће јој увести санкције да удовољи Западу. Санкције би биле катастрофалне не само по српску привреду већ би оне историјски значиле крах српске идеје, оне би значиле да смо се одрекли себе због страха од Великог Брата. Но како смо под доминацијом и контролом САД и ЕУ ми немамо капацитет да «окренемо леђа» Западу и да се окренемо Русији. Осим тога то нам нико из Русије није ни тражио нити би они у овом моменту то хтели. Опције су дакле или неутралност па колико кошта да кошта или антируски став. Ту смо где јесмо и што би рекли наши стари «усе и у своје кљусе».
