Прочитај ми чланак
Израелци нуде Палестиницима новац да се иселе из Израела.
Шефови дипломатија чланица Арапске лиге покрећу дипломатску иницијативу која би требало да одреди рок за стварање палестинске државе пошто Палестинци процењују да је време такво да нема друге него да се директно обрате међународној заједници.
„Садашња ситуација на палестинским територијама не може да се продужава”, каже палестински председник Махмуд Абас. „Ми у Израелу више немамо партнера и не остаје нам ништа друго већ да интернационализујемо питање.”
Нацрт резолуције коју ће Јордан као члан Савета безбедности (СБ) ускоро представити за гласање у СБ чини се да почива на два паралелна процеса. Први је подршка коју будућа палестинска држава добија у последње време, укључујући и земље попут Шведске. Други је садржан у предлогу израелског дискриминаторског закона који ускраћује права израелским Арапима и идеји шефа израелске дипломатије да се Палестинцима плати да се иселе из Израела.
Арапске земље крећу у лобирање нацрта резолуције која захтева да Израел до новембра 2016. прекине окупацију палестинских територија заузетих још у рату 1967.
Израел у принципу прихвата идеју решења „две државе”, палестинске и Израела, али десничарски премијер Бенјамин Нетанијаху блокирао је мировне преговоре који су последњи пут прекинути у априлу, жалио се да нема „партнера”, све време инсистирао на градњи нових јеврејских насеља на окупираној Западној обали – на основу чега је одбијао да прихвати старе границе, још мање идеју да источни Јерусалим постане главни град палестинске државе.
Палестинци се, упркос очекиваном америчком вету, надају да би администрација Барака Обаме у преостале две године могла да направи блискоисточни мировни пробој. Охрабрени су иницијативама признавања палестинске државе које су, после Шведске, најавиле Британија, Ирска и Шпанија. Француски парламент у уторак има симболично гласање, али је Париз већ саопштио да ће признати палестинску државу уколико пропадне међународни покушај решења најстаријег конфликта савременог света.
Арапски притисак резултат је и заоштравања односа према Палестинцима у Израелу. Тензија која се последњих недеља шири Јерусалимом све се више позива на религију, на често неизречено али понекад испољено уверење следбеника Аврамове вере, Јевреја, хришћана и муслимана, да им Бог шаље поруке који су они обавезни да следе.
Иако Бог ћути, премијер Нетанијаху сам је дешифровао последњу поруку коју је примио и о којој нема компромиса или преговарања: Израел треба дефинисати као „националну државу јеврејског народа”.
Можда би етничка чистота ционизма могла да постоји да у Израелу не живи близу 1,7 милиона палестинских Арапа који чине чак петину становништва, али Нетанијаху то игнорише.
Припремљен је екстремистички предлог закона који не само да јеврејском идентитету Израела даје предност у односу на демократски карактер државе, већ предвиђа укидање арапског као једног од званичних језика и даје мандат за градњу нових јеврејских насеља не тражећи сличну градњу за Арапе.
Којој би „националној држави” припадали палестински Арапи? Којим језиком би говорили уколико се хебрејски прогласи за једини званични језик Израела?
Оштрина формулација предлагача закона угрозила је чак опстанак владајуће коалиције, изазвала негодовање државног тужиоца и разбуктала нове полемике између јеврејских конзервативаца и либерала.
Закон је прошао кроз владу 15:6 после изузетно ужарене Нетанијахуове расправе са лидерима две центристичке странке, министарком правде Ципи Ливни и министром финансија Јаиром Лапидом. Премијер је за Ливнијеву рекао да је „слабић”, она му је узвратила да „уништава земљу”. Лапид сматра да је права сврха закона припрема за изборе и нова влада коју би Нетанијаху желео да направи са својим природним савезницима са деснице и ултраортодоксних Јевреја, Харедима.
Образлажући предлог премијер је рекао да демократија не може да буде изнад јудаизма, и обрнуто, и да закон изједначава оба принципа. Потом је јасно дао до знања да „постоје национална права само за јеврејски народ. Застава, химна, право сваког Јеврејина да се усели у Израел, и други национални симболи”.
Управо због оваке формулације противници закона тврде да се њиме подрива демократски карактер Израела, док га организације за људска права означавају као расистички. Бивши министар образовања Јоси Сарид упозорава да је Израел „доспео до краја нашег демократског конопца”, док министар науке Јаков Пери каже да га закон подсећа „на земље које су себи наметнуле законе шарије”.
Палестинци одбацују Нетанијахуов захтев да признају Израел као јеврејску државу, истичући да би тиме било ускраћено право на повратак палестинских избеглица који су напустили домове у временима израелско-арапских ратова.
Управо супротну идеју има Нетанијахуов коалициони партнер и шеф дипломатије. Уместо права на повратак, Авигдор Либерман, лидер ултраортодоксне странке Израел Беитеину, нуди право на – плаћени одлазак.
Уколико би израелски Арапи прихватили да за неидентификовану количину новца пређу у палестинску државу, када и ако она буде створена, Израел би заиста добио шансу за „јеврејску чистоту” сопственог становништва.
Бошко Јакшић
(Политика)
