Прочитај ми чланак
Док се спремао за помен сину Вукосаву, матуранту, који је са још петорицом српских младића мучки убијен у пећком кафићу „Панда“, Звонимиру Гвозденовићу „досута је со на рану“. Почела су принудна исељавања из неформалног избегличког центра „Пионирски град“ у Београду, у ком живи већ 13 година.
Више од 20 породица, укупно 63 душе, од којих шесторо малолетне деце, суочило се са реалном опасношћу да заврше на улици! Усред зиме, четири породице већ су исељене на основу извршног судског решења, а по тужби београдског Јавног правобранилаштва које заступа предузеће „Пионирски град“. Остали чекају…
Две трећине породица су расељени са Космета, махом из Пећи, а трећина су избеглице из Хрватске и БиХ.
– Наравно да немам где да идем са децом и мајком од 90 година. Да имам, не бих био овде – огорчен је Гвозденовић.
Каже да је сву уштеђевину, коју је понео кад је прогнан са Космета, потрошио само за годину дана – на кирију у приватном смештају и споменик сину.
40 НЕЗВАНИЧНИХ ЦЕНТАРА
Око 43.700 избеглих из Хрватске и Босне и Херцеговине и око 203.500 интерно расељених са Космета званично је регистровано у Србији. Од тога, њих 1.369 и даље живи у 22 регистрована колективна центра, док скоро исти број (око 1.200) живи у 40 неформалних центара.
– Ја сам самохрани отац – наставља Звонимир. – Са својом мајком сам подигао децу. И после свега, пошто су ми убили сина, пошто смо остали без крова над главом и свега што смо имали, сад сам дочекао да ме моја држава избацује на улицу! И то на годишњицу синовљеве смрти! Усред зиме чупају нам прозоре и врата на баракама. Зар је то хумано? Искључивали су нам струју, секли каблове, људи су морали по 1.000 евра да скупљају за друге, а немају хлеба да једу. Где да идем са мајком? На улицу?! Или да се бацимо сви у Саву?
Ништа мање није огорчен ни Звонко Љушић, такође из Пећи. Он је 10. децембра изашао из болнице, после операције, и такође га је сачекало решење за исељење.
– Имао сам у кратком року две операције, жучи и слепог црева. Нешто се искомпликовало, па сам трпео страшне болове. И сад у том стању још треба да завршим на ледини… – прича Љушић. – У породици радим само ја, жена прима помоћ од 8.500 динара, школујемо троје деце, а са нама је и таст који је скоро непокретан. Има гангрену у зачетку, и никад ни динара помоћи није добио. Да ли мислите да можемо да платимо приватни смештај?
У неформалном избегличком центру је, по његовим речима, и једна жена из Пећи која је шлогирана и не може самостално да се креће. Са бараке у којој живи са сином скинути су прозори и врата, изузев са њихове собе. Ветар фијуче ходником. У једној од седам барака је и исељеник са КиМ који има рак. Има старих, немоћних, деце…
Звонко Љушић показује демонтирани прозор
– За 20. новембар било је заказано исељење седамдесетпетогодишње жене и њене кћерке, која је због пада 12 дана раније задобила тешке телесне повреде и била непокретна – каже Јасмина Милутиновић из „Праксиса“, организације која пружа правну помоћ овим људима. – Поступак за исељење вођен је против претходног станара, који је напустио смештај 2005. године, када су се оне уселиле. Тек тог дана, кад су дошли извршитељи, женама је уручено решење на њихово име.
„Праксис“ је одмах уложио приговор на решење. Такође, уз подршку 36 невладиних организација, обратио се писмом надлежнима тражећи да се избегли и расељени не исељавају током зиме из овог колективног центра, који је званично затворен још 1993. године. Такође траже да држава трајно реши проблем избеглица. До сад, међутим, нико ништа конкретно није предузео.
(Вечерње новости)
