Прочитај ми чланак
Неколико последњих година биле су веома добре према Стефану Шварцману (Stephen Schwarzman, председнику и генералном директору „Блекстон групе“ (Blackstone Group), гиганта приватног капитала. Његова „индустрија“, која се ослања на позајмљивање новца, има корист од ниских каматних стопа, а берзански бум дао је његовим фирмама велике могућности да уновче своје инвестиције. Шварцман сада вреди више од десет милијарди долара. Не би се помислило да мора јавно много да се жали. Али, он је опседнут наметљивим пореским системом владе и завидним становништвом. Недавно је гунђао како је средња класа у САД склона да „окриви богате људи“ за своје проблеме. Раније је рекао да би било добро да се повећа порез на приход сиромашнима, као и да предлози да се повиси порез извршних интересних група које лично користи – били налик немачкој инвазији Пољске.
Шварцман није сам. У протеклих годину дана, капиталисти Том Перкинс и Кенет Лангоне, суоснивачи Хоум Депоа (Tom Perkins and Kenneth Langone, the co-founder of Home Depot), окарактерисали су популистичке нападе на богате као нацистичке нападе на Јевреје. Сва тројица су се, на крају, извинила, али њихово основно осећање је изненађујуће често. Иако Обамине године представљају бум за америчке супер-богаташе, недавни радови економиста Емануела Саеза и Томаса Пикетија (Emmanuel Saez and Thomas Piketty) показали су да је деведесет пет одсто профита у прве три године опоравка отишло горњем слоју од један одсто, многи богаташи верују да су прогоњени мањина. Марк Мизручи (Mark Mizruchi), социолог на Универзитету у Мичигену и аутор књиге под називом „Ломљење америчке корпоративне елите“, рекао ми је: „Ови момци мисле – ми смо креатори радних места, чувамо тржишта рада, а јавност нас још не воли. Како је то могуће?“ Пословни лидери били су узнемирени критиком која је уследила након финансијске кризе. Многима од њих то је питање вере, људи успевају или не, јер то је оно што заслужују. Шварцман је недавно рекао да Американци: „Увек воле да окриве некога за неуспех, осим себе.“ Ако верујете да је нето вредност одраз заслуга, онда сваки покушај да се обузда неједнакост изгледа неправедно.
Тако није увек било. Пре једног века, индустријски магнати играли су централну улогу у прогресивном покрету, раду са синдикатима, подржавању компензаторних закона и закона против дечијег рада. Често су се саглашавали са тежњом за више државне регулације. То није био алтруизам; како класична анализа историчара Џејмса Вејнстејна (James Weinstein) показује, реформе су намењене томе да се умањи притисак јавности и спрече још радикалније мере. Ипак, оне су материјално побољшале животе обичних радника. Реформе су никле на прагматичном уверењу да одржавање капитализма у целини зависи од широке дистрибуције плодова система.
Слични ставови преовладавали су и у послератном периоду, као што је документовано Мизручи. Корпоративни лидери формирали су организацију под називом Одбор за економски развој, која је одиграла главну улогу ковања политике консензуса, прихватању значајне улоге синдиката, моћније владе и успона државе благостања. „На самом врху, корпоративни лидери су били много умеренији и прагматичнији, а то је било место где су били веома утицајни у креирању националне политике“, рекао је Мизручи. Корпорације су подржавале политику која је можда скупа на краћи рок, како би се ојачао систем у целини. Позвале су на повећање пореза на плате током Корејског рата. Како Мизручи каже: „Они су веровали да у циљу одржавања својих привилегија, морају да осигурају да обични Американци имају испуњене сопствене потребе.“
Све се то променило почетком седамдесетих година, када се пословна заједница, суочила са смањивањем профита због оштрије стране конкуренције, и изненада се нашла са десне стране. Данас, постоје центристичке пословне организације са малим реалним политичким утицајем, а једини пословни лобији који су снага у Вашингтону су они који гурају агенду нижих пореза и мање регулације. Плате шефова корпорација су у последњих неколико година достигле рекордне нивое, али нема ни трага од повратка на корпоративну државничку мудрост – без обзира на повремене изузетке као што је Ворен Бафет (Warren Buffett).
Ако су данашњи корпоративни шефови више забринути стањем свог ега него стањем нације, то је делимично зато што њихово богатство није везано за ону некадашњу нацију. У послератним годинама америчке компаније зависиле су у великој мери од америчких потрошача. Глобализација је промијенила ту страну продаје за скоро половину прихода, а успон финансијских услуга (где су најважнији клијенти богате банке и друге корпорације) то је даље ојачао. Добробит америчке средње класе сада није битна у крајњем профиту компанија. А ту је још једна промена. Почетком прошлог века, дошло је до правог социјалистичког покрета у Сједињеним Америчким Државама, а у послератним годинама Совјетски Савез чинио се као значајна алтернатива капитализму. Није чудно да су тајкуни из тих дана били толико нестрпљиви да каналишу популистичку агитацију у реформу. Данас, за разлику од њих, корпоративне поглавице морају мало да се плаше, осим благо виших пореза и жалби људи који су прочитали Томаса Пикетија (француски економиста који доказује да оплодња капитала у 21. веку много више зависи од наслеђа него од продуктивности – прим. А. Ж.). Могули оплакују своја осећања, јер је то све што их може стварно угрозити.
