Прочитај ми чланак
Мајку му, да није нас гологузана из Србије, на кога би се руски цар Владимир Велики мало-мало позивао?
Прво је анексију Крима оправдао отимањем Косова по систему Вука Драшковића „miks frogs end grandmaders“, а у четвртак је славодобитно саопштио да Русију нико неће разбуцати као ономад Југославију.
Аман, брате Владимире, почињем да зебем од толике љубави, кад год нас похвалиш, огласи се фрау Ангела и докопа нам премијера за уши, па их тегли, тегли и тегли све док не пристане да Едија Раму позове у Београд, а Украјини, већ хиљадити пут, призна суверенитет.
Као у оном вицу – ајде, чик га још једном удари! – из кога онај кога бране изађе плав ко мастионица. Сатеране између традиционалних непријатеља и братске љубави од које пуцају коске, из дана у дан нам гурају клинце под нокте и ложе нам ватру на прсима, уз обавезу да се смешкамо на све четири стране.
![Milan Jovanović]()
О АУТОРУ
Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.
Амбасадор Чепурин, додуше знатно увиђавнији од претходника, маршала Конузина, поручио нам је да се пожалимо Европи и да од ње наплатимо све изневерене наде које смо добили од Москве. Брат је брат, али кесе нису сестре, дебело се опекао последњи српски пријатељ, цар Николај Други – прискочио нам у помоћ, а онда га с леђа заскочио друг Лењин, нафилован парама немачког цара Вилхелма.
Тако је тада прсла Русија, а Владимир Велики не би да понавља грешке, имао је искустава својих претходника да охо-хо учи. Ипак је Србија ту мали шраф, а не искључујем могућност да Бугари поново постану руски љубимци на Балкану, као у крвавом Великом рату, кад су трговали нашом земљом и нашом крвљу.
Довољно је само да кроз Црно море пусте руске гасоводне цевке и све ће бити заборављено, као руком однето: и уцене, и курвање са Западом и све остале свињарије којима су склони кроз историју.
Девојка која се нећка вазда је, бар то из искуства знамо, била пожељнија од оне која и без питања скида гаће. Мало тврди пазар, па се боље уда. А ми у мираз носимо све из куће, од НИС-а па надаље.
Онда нам скину мрак, па нас шутну и ожене се оном која се нећка.
Неко ће рећи: чек, чек, братац, а где су у тој причи они што су нас обогатили уранијумом ’99, шта је са оним санкцијама, шта би ’14, ’41, ’44…? Шта је са Западом, одакле нам ништа добро није стигло не памтим откад?
Па, просто: од њих добро и не очекујемо, али смо довољно наивни да верујемо у традиционална братства и пријатељства. Зато нам се дешава да председник Тома помало увређено изјави да то са укидањем Јужног тока не може баш тако да прође „јер су нам Руси много дужни“!
Црни Томо, шта су нам то дужни? И шта смо ми њима? Какав је тај кантар којим садашња дезоријентисана владајућа гарнитура мери уступке и заслуге? Направиш параду, придржиш Владимиру кишобран, замолиш га да му се, ипак, обратиш на српском – и завршио си посао?
Толико о нашем поносу и примењеној дипломатији.
Јозо Брозо, тај белосветски мешетар за кога још није утврђено ни где је сахрањен, а камоли шта је био, имао је опак штос: кад се руковао, руку је држао, као револвераш, уз десни бок. Тако је домаћина/госта терао да се сагне да би се руковао, блицеви фотоапарата би севнули, а на слици би се појавио домаћин/гост како се сагиње пред Вођом свих југословенских народа и народности.
Наши некако увек испадну згрбљени, Томи окраћали рукави док полаже венац руским ослободиоцима Београда, а Вучић стоички кисне и проклиње што наочари немају брисаче, док се Велики Владимир башкари под кишобраном.
А Чепурин се смешка и саветује: Жалите се Европи, и ако су нам кесе сестре, ми сигурно нисмо пашенози.
