Стеван Лилић, председник УО Поповићевог института, кандидат за чланство у утицајном Савету Комисије за заштиту конкуренције 1. Афера „плагијат“ – оптужен за преписивање уџбеника 2. Афера „сателит“ – сведочио против интереса Србије.

Професор Стеван Лилић један је од 24 кандидата који су конкурисали за избор члана Савета Комисије за заштиту конкуренције. Међутим, у својој пријави из професионалне биографије Лилић је изоставио податак да је актуелни председник Управног одбора Института за јавну политику у Подгорици, на чијем је челу бивши шеф бироа за комуникације српске владе Владимир Беба Поповић.

Скривени мотиви

Професор Лилић, међутим, за Курир каже да не постоје скривени мотиви и да једноставно није мислио да је овај податак значајан.

– Нисам сматрао да је то важно јер је реч о функцији коју обављам у Црној Гори. То је доступан податак свима и нисам имао намеру да га сакријем.

На питање да ли мисли да му то место, али и место у програмском тиму Института за јавну политику може бити препрека за избор у Савет Комисије за заштиту конкуренције због могућности сукоба интереса, Лилић каже да су то различите ствари:

– То ми није недостатак, пошто је реч о другој држави, али знам да ми је недостатак ранија репутација, јер је испитивачима засметало моје чланство у странкама и мењање партијских књижица. Не знам зашто је од 24 кандидата пажњу побудила баш моја кандидатура.

То што је професор Лилић „заборавио“ да помене ову функцију отвара питање да ли разлози за то заправо леже у чињеници да се значајан део делатности Савета Комисије за заштиту конкуренције преклапа с делатношћу Бебиног Института за јавну политику у делу конкуренције и монопола.

– То отвара и евентуалну могућност сукоба интереса и питање мотива који су га навели да конкурише за место у Савету Комисије за конкуренцију. Такође, питање је да ли је Лилић самостално донео одлуку да конкурише или га је на то подстакао Беба Поповић. Могуће је да он преко својих људи жели да појача утицај и у Србији, а нарочито имајући у виду важну улогу Комисије. Уосталом, улога Комисије и јесте да одлучује о битним питањима – концентрацији власништва, постојању монопола – истиче извор Курира.

Исти циљеви

Оно што упада у очи јесте податак из Статута Института за јавну политику где је наведено да је његов основни циљ укидање моноплоа и промоција слободне економије, као и међународна сарадња са институцијама у овој области. С друге стране, готово идентичан делокруг рада има и Савет Комисије за заштиту конкуренције. Надлежности Савета се везују за израду прописа који се доносе у области заштите конкуренције, праћење услова конкуренције на појединачним тржиштима и у појединим секторима, као и контрола спровођења мера којима се обезбеђује заштита конкуренције, али и за сарадњу с међународним фондовима и организацијама.
Стручњаци упозоравају да постоје индиције да је овде реч о сукобу интереса.

– Уколико Комисија одређује законске оквире за заштиту конкуренције на тржишту, а на тржишту учествује Поповићев Институт, онда Лилић може да лобира за интересе Института, што није добро. Зато треба све да се провери и да, уколико постоји сукоб интереса, он не буде изабран за члана Савета – упозорава правник Игор Јанковић.

ЧИЊЕНИЦЕ: Име професора Стевана Лилића помињало се у неколико афера. Ово су неке од њих

СЛУЧАЈ 1 – Мај 2000. Оптужбе за плагијат

Војислав Шешељ је, као професор Правног факултета, затражио да се због плагијата универзитетског уџбеника са тог факултета избаци професор Стеван Лилић.

У књижици штампаној на педесетак страница, а под насловом „Универзитетски професор Стеван Лилић као подли и прљави плагијатор“, Шешељ тврди и подробно објашњава како је Лилић преписао читаве делове уџбеника управног права професора др Лазе М. Костића. Наводећи читаве делове које је др Лилић преписао Шешељ је изнео и своја запажања типа:

„Оно што је Стеван Лилић учинио објављујући ‚свој‘ уџбеник из управног права може се назвати једним од најнеморалнијих поступака универзитетског професора, при чему је очигледно да је реч о повредама законитости“.

Шешељ је о свом открићу обавестио Управни одбор, Научно-наставно веће, Катедру за јавно право и декана Правног факултета и од њих захтевао да се Лилићу одузме звање редовног професора.

Август 2000. Епилог – Лилић одустао од тужбе

– Одустали смо од тужбе јер је цео поступак у тој мери доведен у везу с политиком да смо се осетили као лутке, с једином улогом да одиграју у предизборној кампањи – рекла је тада Лилићев заступник Биљана Ковачевић.

СЛУЧАЈ 2 – Мај 2010. Афера „сателит“ – Лилић сведочио против Србије

Лилић је, као професор Правног факултета, на арбитражи у Лондону у афери „сателит“ сведочио против интереса Србије, због чега је пресуђено да наша земља плати Израелцима 37 милиона евра одштете. Он је тада потврдио да је папир који је потписао бивши министар одбране Првослав Давинић у складу са законодавством Србије. Индикативно је да се Лилић пројавио као вештак израелске фирме „Имиџсет“.

Септембар 2010. Епилог – одбачена Давинићева пријава против Лилића

Више јавно тужилаштво одбацило је кривичну пријаву коју је поднео бивши министар одбране Првослав Давинић због злоупотребе службеног положаја у вези са афером „сателит“против Млађана Динкића и професора Стевана Лилића.

 

СПОРНО ЗАДАТАК БЕБИНОГ ИНСТИТУТА

Институт за јавну политику, који је Владимир Беба Поповић, некадашњи секретар Бироа за комуникације у влади Зорана Ђинђића, отворио марта 2013. са сарадницима, садржи у свом статуту спорну констатацију у којој се каже да је, између осталог, један од задатака Института „остваривање циљева у медијима“. Поставља се логично питање да ли се на тај начин врши утицај на медије и зарад чијих циљева.

Лобирање

Професор Факултета политичких наука др Зоран Стојиљковић сагласан је да таква формулација у програму поменутог института може бити спорна.

– Остваривање циљева само по себи не мора да буде нешто што се коси с нормама и правилима игре, ако се прецизира које су то врсте циљева. Ако су они општеприхватљиви и уколико се ради о демократизацији, транспарентности у медијима и томе слично, онда је то у реду. Међутим, остваривање циљева у медијима са становишта неке врсте лобирања за одговарајуће институције или организације, а без пратеће нормативе која уређује ту врсту ангажовања, може да буде у великој мери спорно – каже Стојиљковић за Курир.

Овај стручњак је додао да било какво остваривање циљева без прецизирања за кога се они остварују, у чије име и у ком процесу, у тренутку кад нема закона о лобирању који уређује ту врсту правила, такође може бити у најмању руку проблематично.

Огласни простор

– Остваривање циљева у медијима је формулација која је недовољно дефинисана и неусаглашена, јер не говори о којој врсти циљева и за ког политичког или цивилно-друштвеног чиниоца се то ради, за коју организацију, којим методама и механизмима. Кад имате регулисано лобирање, онда се тачно зна за кога лобирате, ко вам је клијент, ко вам је логистичка мета, за кога то радите, уз обавезу да пријавите такве активности.

Ако се, међутим, ствари овако широко дефинишу, онда то може да значи да ви за неког ко наручи одговарајуће услуге остварујете циљеве у медијима који могу бити и те како спорни. Мени је то нешто што не говори о транспарентном процесу и што се недовољно заснива на постојећим правилима игре, а плашим се да се управо ради о томе – закључује Стојиљковић.

Спорни садржај у програму Института за јавну политику кратко је прокоментарисао и Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија.

– Остваривање циљева у медијима може да значи да се обезбеди присутност у медијима, у огласном простору или ван њега – рекао је Ненадић.

(Курир)

Ознаке: Беба Поповић, Институт за јавну политику, Комисијa за заштиту конкуренције, Стеван Лилић