Прочитај ми чланак
Украјина је хтела да постане мост између Истока и Запада. У тој матрици несврставања лако је препознати курс који Србија данас покушава да одржи.
Домаћа филмска публика ових дана може да погледа једно, у најмању руку, несвакидашње остварење. Посебност филма „Дечаштво” (Boyhood) највише је у наративном поступку, у којем режисер 12 година снима секвенце с мање-више истом глумачком поставом. Фокус је ипак на једном дечаку – Мејсону Евансу џуниору – чији се живот, од раног детињства до одласка на колеџ, систематично одвија пред очима гледалаца. Права чар филма, међутим, јесте у инсистирању на животној истини да све има смисла док човек у себи може да задржи нешто од дечјег доживљаја света.
Пресликајмо такав приступ на друштво и – једно пуцање прстима – магија је нестала! Ефекат продужене адолесценције у друштву и његовим институцијама не само да није дражестан, већ је деструктиван и саморазарајући.
Погледајмо Украјину. Уочи кризе која ће свет преокренути наглавачке власт у Кијеву демонстрирала је вероватно најочитији пример колективног синдрома Петра Пана, који по сваку цену одбија да одрасте. Недораслост историјском тренутку коштала је Виктора Јануковича председничке фотеље, а целу земљу хиљада изгубљених живота, разарања и свакојаких страхота грађанског рата.
А какве везе то има с нама?
Украјина се није догодила одједном. Да је елита у Кијеву била довољно зрела да препозна макар мали део онога што надолази, данас земља не би била на коленима. На такву грешку српско друштво, односно елита која га предводи, нема право. Лекције са Истока могу бити утолико корисније уколико се помније буду ослушкивали гласови који све чешће упоређују ситуацију у којој се налазила Украјина пре ерупције са ситуацијом у којој је Србија данас. Многи ће с правом рећи да смо ми свој рат и свој Мајдан већ имали, и да смо баш ми патентирали модерну револуцију, због чега смо данас имуни на понављање истог сценарија.
Свет се, међутим, променио. Период у којем су народи с ових простора војевали своје мале, кратковиде битке у свету је познат као златне деведесете. Мантра да смо преспавали пад Берлинског зида дубоко се урезала у колективну подсвест нације. И добро је да је тако, јер сад опет дувају неки нови ветрови и било би кобно да поново уђемо у погрешан вагон.
Изједначавање приче о рушењу Виктора Јануковича у Украјини с обарањем Слободана Милошевића само је донекле тачно. Јанукович је суштински био само рефлекс много дубљег раседања које се покретало иза сцене. Пре него што је Украјина заиста „пукла”, у позадини су једна за другом пуцале нити које су повезивале Исток и Запад по окончању хладног рата. О салонској бици за Украјину уочи „великог праска” читаћемо вероватно у неком новом Викиликсу, али детаљи који су сада доступни могу да послуже Београду да не упадне у мишоловку у коју је утрчао Кијев.
Виктор Јанукович и његова клика направили су највећу грешку кад су помислили да су одвећ паметни, паметнији од својих партнера у Москви и Бриселу. Постоје белешке које недвосмислено указују да украјински председник није био омиљен ни у Кремљу ни у бриселским кабинетима. Путин га је, кажу, пуштао да сатима чека на пријем док је Ангела Меркел у старту сасекла његове покушаје снисходљиве љубазности.
Говорећи приликом преузимања председничке дужности, направио је недвосмислени отклон од отворено прозападне политике свог претходника Виктора Јушченка. Јанукович је, уместо тога, изнео план по којем Украјина треба да се држи подаље од блоковских подела, те да до свог пуног остварења може доћи једино ако постане мост између Истока и Запада.
Не треба бити нарочито проницљив па да се у овој матрици несврставања препозна курс који Србија данас покушава да одржи. Јанукович је, међутим, подлегао искушењима мешетарења на оба фронта, што му се на крају обило о главу, а највишу цену на крају су платили грађани Украјине.
У исту реку не може се двапут ући, па ни историја не дозвољава идентично репризирање догађаја, али из „досијеа Украјина” српско руководство може да научи прегршт лекција. Очекивано је да ће сваким даном притисци са Истока и Запада бити мултиплицирани али једини начин да се Србија задржи на стабилном курсу јесте да не даје обећања која не може нити намерава да испуни. Украјина нас учи да велике силе могу да се огреше о наше интересе следећи своје, али стратегија у којој бисмо сву одговорност пребацивали на некакав спољни фактор дубоко је погрешна и опасна по нас.
Београд се ових дана с правом јогуни због резолуције о Шешељу, коју је у Европском парламенту прогурала Хрватска. Ко год је у последње време пратио регионалне медије сигурно је запазио предимензионисаност значаја „повратка војводе” у хрватској штампи. О бауку Шешеља који кружи најмлађом чланицом Европске уније луцидно је писала Ведрана Рудан, а евробирократе из локала „случај” су брже-боље подигле на највиши ниво.
У Хрватској су, наиме, догодине избори и основано се сумња да је фарса у ЕП тек предизборни поклич којим треба задобити гласове националиста. Све одлуке о проширењу ЕУ доносе се консензусом, па можемо очекивати још оваквих подметања ногу зарад локалних интереса. Слично искуство Хрвати су имали са Словенцима. А као што сад инсистира на Шешељу, ЕУ је у праскозорје украјинске кризе, истина много сложније, инсистирала на случају Јулије Тимошенко.
Најмудрија реакција Владе Србије у оваквим неугодним ситуацијама било би принципијелно придржавање раније изнетих ставова, али и избегавање експлозивних изјава и падања у ватру. Не само због „њих”, него и због „нас”. Осиромашени грађани ионако су довољно дезоријентисани, па запаљива реторика, у комбинацији с мерама стезања каиша, само потпирује свеопшту конфузију.
Као и код Украјинаца, и код нас су се велике светске теме одавно преселиле у свакодневни живот, па готово да нема окупљања на којем се ових дана не бистре политички токови – ко је за Путина, а ко за Обаму.
То је, у ствари, локално пресликавање глобалног тренда да се свет повлачи према половима, чија су у српском друштву најбизарнија инкарнација ратови домаћих „Руса” и „Американаца”, вођени за славским трпезама између два гутљаја. Понекад је бескрајно занимљиво слушати такву јалову аргументацију која се своди на приступ да је наша истина вреднија од нечије друге. Чињенице, међутим, не трпе црно-белу дихотомију. Захтевање Америке да Србија у Украјини поштује принцип територијалног интегритета, исти онај који је уз њено саслужење погажен на Косову, овде је дочекан с неверицом. Да у игри интереса ипак нема места емоцијама, демонстрирао је пре неколико дана и Владимир Путин. Помпезна београдска парада, приређена њему у част, није спречила руског председника да у интервјуу немачкој телевизији каже да је независност Крима легална као и независност Косова.
Такве унутрашње поделе на линији глобалних конфронтација, без критичког отклона према различитим „истинама”, нису пут којим би Србија требало да корача. Пресељење клинча Истока и Запада у наше дневне собе још је једна мина на коју је Украјина нагазила, а ми би требало да је заобиђемо. Друштва у транзицији ионако су превише политизована и мало недостаје да искра изазове пожар.
Зрели, дорасли политичари морали би да спрече макар то.
