Прочитај ми чланак
Иако у Аустрији, према званичним подацима, живи 207.000 Срба од којих њих 73.000 има аустријско држављанство (25.000 рођено у Аустрији), не може се говорити о озбиљнијем учешћу српске заједнице у политичком животу Аустрије. Срби су у Аустрији присутни већ вековима али интензивнији доласци отпочињу у време СФР Југославије и доласка таласа тзв. „гастарбајтера“ 1970их година.
Данас у Аустрији одрастају генерације чији су родитељи српског порекла рођени у Аустрији или су као деца дошли у ову развијену централноевропску државу. Аустријска статистика каже да Срби чине 2,46% аустријске популације. Званични подаци за Беч говоре о уделу од 6,37% што је свакако респектабилан удео а далеко реалнији удео је скоро дупло већи од званичног обзиром на процене да у Бечу живи преко 200.000 Срба. У институцијама Беча и Савезне Републике Аустрије Срби нису присутни ни изблиза са таквим уделом али велики део одговорности отпада на саме Аустријанце српског порекла који не показују велику склоност за учешћем у политичком животу Аустрије. Тиме се, хтели то они признати или не, умањују и шансе Срба да утичу на развој своје нове домовине у којој Срби, иако најбројнији странци после Немаца немају статус националне мањине гарантован Градишћанским Хрватима, Мађарима и Словенцима Државним законом из 1955. године. Треба бити потпуно искрен па рећи да су поменути народи тај статус стекли на основу „староседелачког стажа“.
Лука Марковић и Kонстантин Добриловић, FPÖ одборници у скупштини града Беча
Ако се осврнемо на политичку опредељеност Срба односно Аустријанаца српског порекла, они су традиционално окренути социјалдемократама (Sozialdemokratische Partei Östereichs, SPÖ) који су их 1970их предвођени премијером Бруном Kрајским дочекали раширених руку. Но, након дезинтеграције Југославије и након што је Аустрија 2008. године једнострано признала независност Kосова, Срби се осећају изданим од стране аустријских социјалдемократа и део Срба се окреће десничарској Слободарској партији (Freiheitliche Partei Österreichs, FPÖ) предвођеној Kарл Хајнцом Штрахеом, наследником ултрадесничара Јерга Хајдера. Хајдер је иначе 2005. године напустио Слободарску партију и основао Алијансу за будућност (Bündnis Zukunft Österreich, BZÖ) на чијем је челу био до своје смрти, односно до октобрта 2008. године када је настрадао у саобраћајној несрећи. Управо од 2008. године Штрахе се одлучује пацифизовати FPÖ и отворити врата странке неаустријанцима хришћанима. Тада странци приступа Kонстантин Добриловић Србин из немачког Мунстера који стаје на чело „Хришћанско-слободарске платформе за слободну Европу суверених народа“ (Die Christlich-Freiheitliche Plattform, CFP). На изборима за бечки парламент FPÖ осваја завидан проценат гласова (25,77%) и 27 мандата односно 13 места више него ли на изборима 2005. године. Међу 24 посланика FPÖ-a-а у Бечу налазе се и двојица Срба обојица са листе Штрахеовог ФПÖ-а, Лука Марковић и Kонстантин Добриловић. Они своју подршку Штрахеу, између осталог, објашњавају и оправдавају Штрахеовим разумевањем страдања Срба на Kосову и Метохији и његовим отвореним критикама званичног Беча у односу према косовском питању.
Међу малобројним Србима који Дарко Милорадовић узимају учешће у политичком животу Аустрије и Беча је и Дарко Милорадовић, млади интелектуалац српског порекла који се кандидовао у Бечу на листи SPÖ-а. Имајући у виду пораст популарности ФПÖ-а сматра се да део заслуга за то имају и Аустријанци српског порекла којих, према проценама, око 27% гласа за Штрахеа али и даље више од половине подржава Валтера Фајмана и негов SPÖ. За очекивати је да ће подршка социјалдемократама поново расти, нарочито након што је Аустрија постала својеврсни „заступник Србије у ЕУ“. Kада се ради о Штрахеовој листи њој се даје максималних 19% гласова на предстојећим изборима што би било за око 1,5% више у односу на 2008. годину. Требало би обратити пажњу и на аустријско-канадског индустријалца Франка Штронаха који је 2012. године основао партију Team Stronach für Österreich и већ је „преотео“ пет посланика BZÖ-a. Њему се дају шансе да дође до респектабилних 8% гласова на јесењим изборима.
Општи је утисак да Срби, обзиром на своју бројност и потенцијал који имају у Аустрији, немају довољно друштвене и политичке моћи. Треба имати у виду да је и даље далеко већи број Срба који немају аустријско држављанство а живе у Аустрији. То је и разумљиво обзиром да варијанта двојног држављанства није у оптицају и људи се, разумљиво, не одлучују лако да промене држављанство (2.810 лица са простора бивше Југославије добило је држављанство Аустрије у 2011. години). Они немају право политичког деловања, али и оних 80.000 од којих већина може да гласа остају маргинализовани. Питање је да ли је за то одговорна званична Аустрија или наша традиционална неслога и незаинтересованост. Бојим се да је у питању оно друго, али је и за очекивати да ће се ту ситуација променити на боље даљом еманципацијом и интеграцијом Срба у Аустрији. Нарочито нових генерација које имају двојни српско-аустријски идентитет. Само на тај начин Срби се могу изборити за сразмеран утицај али и за очување своје културе и идентитета у оквиру нове домовине.
