Пре 100 година целе породице Сондермајер, Краков, Рош, Дероко стале су у одбрану Србије. Раме уз раме са Штурмовима и Кирхнерима… У униформи војника или медицинара било је и мушко и женско, од најстаријег до најмлађег. Тек пунолетни дечаци из ових породица су 1914. године били искусни ратници и подофицири, пошто су од 1912. ратовали као добровољци српске војске у балканским ратовима.

– Данас, када се многи Срби одричу сопственог идентитета, тешко је замислити да је неко желео добровољно да буде Србин – каже историчар др Мирослав Свирчевић. – Међутим, то је била честа појава у другој половини 19. и првој половини 20. века кад је, статистички, Србија, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Као што су у Америци сви имигранти желели да буду Американци, тако су људи досељени у Србију желели да постану Срби.

Он истиче да је, за разлику од Србије у коју се масовно усељавало, Аустроугарска била земља из које се исељавало.

– У немогућности да остваре своју егзистенцију, Срби и остали Јужни Словени напуштали су ту „просперитетну хабзбуршку царевину“ како се често истиче у западној науци и публицистици – прича др Свирчевић. – Србија као мала краљевина са политичким слободама у западноевропском смислу, нарочито после победа у балканским ратовима, постала је узор и нада за многе људе који су тражили своје место под сунцем. Тако су и многи странци постали Срби, на пример Ђорђе Вајферт, Павле Јуришић Штурм и други. Углед Краљевине Србије је био толико висок у свету, нарочито за време Великог рата, да је и чувени чехословачки политичар и државник Томаш Масарик поседовао српски пасош.

Најхрабријим браниоцима Београда, четницима Сремског добровољачког одреда у Великом рату је командовао Игњат Кирхнер, бивши аустријски официр. Сетио се српског порекла и дошао да брани отаџбину коју никада раније није видео и о којој је слушао све најгоре.

Легендарни српски генерал Павле Јуришић Штурм рођен је у Пруској као Паулус Штурм, по оцу Венд, што је немачки назив за Лужичке Србе. Он је оставио каријеру одликованог пруског официра и у балканским ратовима постао Србин. Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је постао српски војник. Штурмов синовац Павле Јуришић млађи је у Великом рату постао српски мајор. У априлском рату 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини. Кад га је Гестапо ухватио због немачког порекла, нуђена му је милост у замену за лојалност окупационим властима. Павле млађи је одбио говорећи да је српски официр, после чега је стрељан.

ПОЉАЦИ ЈУНАЦИ

Најмлађи војник Првог балканског рата, четник војводе Вука, био је 17-годишњи Станислав Краков, син Сигисмунда, родом Пољака, који је крајем 19. века постао санитетски официр српске војске. Станислав је постао официр и јунак Великог рата, а касније писац, новинар и режисер првог српског ратног филма „За част отаџбине“. Најмлађи војник на почетку Великог рата такође се звао Станислав , из породице Сондермајер, пољског порекла. Од мобилизације 1912. до 1918. сви Сондермајери су обукли униформе. Пуковник др Роман Сондермајер, утемељивач српске војне хирургије, био је начелник ратног санитета. Синови Тадија и Владимир су 1914. већ били ђаци-официри. Гимназијалац Станислав, стар 16 година, постао је добровољац Другог коњичког пука и погинуо у јуришу на Церу.

– Србија је била уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе, што је било веома привлачно, нарочито за стручњаке разних профила – објашњава историчар др Миле Бјелајац. – Погледајте стара презимена лекара, апотекара, инжењера у сваком српском граду и биће вам јасно колику је популарност уживала Србија. Она је била једина отаџбина тим људима, који су се добровољно определили да буду Срби и били спремни да дају живот за своју земљу.

Прилив имигранта у Србију непрестано је растао од добијања статуса аутономне кнежевине, а врхунац је наступио у периоду 1903-1914. године, кад је војска постала значајан политички фактор. Страни извори тог доба наводе да су официри који су довели Карађорђевиће на престо помно пазили да они не почну да се понашају диктаторски, као последњи Обреновићи. Међутим, нису могли да се понашају као војна хунта јер су трпели притисак политичких странака, које су се жестоко бориле за парламентаризам и демократију. У том сукобу и равнотежи сила Србија је постајала све пожељнија за живот.

– Тадашњи устав је прокламовао политичку слободу и увео скоро опште право гласа које је омогућавало готово свој радној мушкој популацији да изађе на биралишта – прича др Свирчевић. – Било је пет модерних политичких странака и десетак само дневних листова, а о периодици да не говоримо. Интелектуална елита било је веома снажна, па се почетком 20. века у Србији преводи чак и јапанска хаику поезија! Просветни систем који се ширио, прихватајући модерне идеје тадашњег Запада, доводио је до успешне интеграције различитих мањина које су живеле у Србији. Београд је постао културни центар под вођством нове генерације интелектуалаца која се залагала за „француске“ идеје о политичкој слободи. Зато је за имигранте из полуфеудалне Аустроугарске Србија била као Америка.

Он наглашава да је слика Србије као земље неписмених крвожедних дивљака и завереника креирана у Бечу, као хабсбуршка ратна пропаганда. Она је прихваћена и у Европи, јер је Беч био центар из кога су црпљена обавештења о Балкану, иако је стварна слика била је другачија.

– Заборављено је да је Србија имала јак парламентаризам, да је невероватних 70 одсто бирача излазило на изборе! – наглашава др Свирчевић. – Разлог је „сељачка демократија“ у којој је српски сељак био свој газда, а не кмет као у полуфеудалним средњоевропским монархијама. Срби су били слободни људи, ствараоци своје државе, па су сматрали да имају право да одлучују о њој. Данас Србија нема свест о том времену. Њу је избрисала коминтерновска идеологија која је Србију означила као смртног непријатеља.

Идеологија је тако избрисала успомене на људе који су својом вољом одабрали да буду Срби и били спремни да за своју отаџбину положе живот и да своју имовину уложе у очување српске баштине. Симболом заборава може се сматрати Ђорђе Рош, син Немца и Словенке, херој ратова 1912-1918. године. Као ђак-наредник он је тешко рањен 1915. у последњој одбрани Београда под командом мајора Гавриловића. Он је сачувао од заборава најпотреснију наредбу Великог рата:

– Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео краљ! Живео Београд!

Рош је 1944. године побегао је из Србије пред комунистичким режимом који га је унапред осудио на смрт. Никада није заборавио да је Србин. Када је сазнао да је Хиландар остао без икакве помоћи из Србије и да се претвара у руину, он се преселио у рибарско сеоце на Атосу и немањићку светињу спасао својим новцем. Данас мало ко у Србији зна да су хиландарски монаси у знак захвалности дозволили да Ђорђе Рош буде једино световно лице које је икада сахрањено у порти Хиландара.

(Вечерње новости)

Ознаке: имиграција, Први светски рат., Србија