Прочитај ми чланак
Сваки пуцањ у Руса … и „Срби морају умрети“ – експанзионистичке стратегије пре и после Првог светског рата.
Жељезница за Багдад
Немачки империјализам, кад се консолидовао и ојачао, одмах се покушавао да прошири (пре више од 100 година), но конкурентске империјалистичке државе контролисале су већ велики део земљине кугле, а нарочито мора и најважније поморске путеве. Прилично моћне снаге немачког Рајха виделе су дакле као „природни“ правац немачког империјализма на трагу стогодишње немачке колонизације Истока – у посезању за Источном и Јужном Европом и за Руском империјом.
Тај „животни простор који је Немцима стављен на располагање географијом света на тако рећи природан начин, легитимно припада Немцима због њихове историјске и економске важности у срцу Европе“ – по мишљењу тадашњих идеолога експанзије – обећавао је огромне резерве сировина те производњу хране; због тога га је само требало, тако се то чинило Немцима, узети под властиту управу и то са познатом немачком марљивошћу.
Али то није требало да постане „кућно двориште“, јер то није задовољавало немачку елиту. Даљи ударни правац имао је у виду цео Блиски и Средњи Исток. Велики стратешки подухват у том правцу представљала је изградња жељзнице, која је започела 1903, до Багдада и управо је то био један од мотива, који је довео до Првог светског рата. Пројекат је финансирала Дојче банка, односно Банка за електричну и хемијску индустрију, то јест банка „нових“ индустрија, које су све јаче нагониле „старе“ тешке индустрије на експанзију према Истоку.
Багдадска железница није још била завршена, кад је започео рат 1914., а она је требала пролазити кроз Турску и Ирак те на тај начин гарантовати повезаност и копненим путем са подручјима богатим нафтом, а у то време те су земље биле делови Отоманског царства, као и Персијски залив. Била је предвиђена и могућност снабдјевања немачких ратних бродова из тог региона, уколико би се показала таква потреба.
Али на тај начин је Немачки Рајх директно посезао за крајевима под британским утицајем у Персијском заливу, у Арабији и на Индијском океану.
Није се смело одустати од сигурности те „немачке“ железнице, која је требала да иде до Багдада. Један њен велики део у то је време пролазио уз границе Хабсбуршког царства, али је ипак највећи део пролазио кроз Отоманско царство, које је у то време било већ знатно ослабљено. Од највећег интереса за Немачки Рајх било је стога ојачати Турску, уз истовремено јачање немачког утицаја као и директне контроле свих крајева југоисточне Европе. А осим тога захтијевана безбедност није се чинила потпуном, све док је постојала јака Русија. Русију је дакле требало уништити и раскомадати је на мање делове.
Централна Европа
Правац немачког империјализма, који смо зацртали, имао је своју „класичну“ формулацију у имену „Mitteleuropa“. То је била савремена империјалистичка стратегија „нових“ индустрија, које су већ пословале на европској као и на мултинационалној нивоу. Оне су се противиле директно анексијским плановима тешке индустрије те су већ имале у виду методе повезивања економске хегемоније са формалном независношћу.
Један од идеолога тог пројекта Миттелеуропе био је социјал-либерал Ф. Науман. Средишњо језгро свих варијанти „Mitteleuropе“ представљало је уједињење Немачке са хабсбуршком Аустро-Угарском и с Бугарском, која је у то доба подразумевала и северни део Грчке као и Турску, а за све то највећу сметњу представљала је Србија. Србија је била однедавно стекла сопствену независност од Отоманског царства и успешно се противила свим покушајима Аустроугарске империје да овај и њу анектира.
Кад се дотле стигло Фридрих Науман изјавио је следеће:
„Српска територија се не може толерисати, будући да представља непријатељско утврђење унутар створеног Mitteleurop-ског (средњоевропског) рова … Као народ, Срби имају исто право на постојање као и сви други народи, али они не могу претендовати да изаберу као сопствено занимање ометање мира „.
Почео је Први Светски рат и немачки ратни поклич био је „сваки пуцањ један Рус, сваки метак један Француз, сваки ударац ногом један Енглез … а Срби морају умрети“.
У септембру 1914. канцелар Рајха Холвег већ је формулисао програм рата под утицајем Rathenauaa (AEG) и Gwinnera (Deutsche Bank): „Треба постићи средњоевропско економско уједињење путем заједничког укидању граница, под утицајем Француске, Белгије и Холандије, Данске, Аустро-Угарске и Пољске, а можда и Италије, Норвешке и Шведске. Та унија … под спољном једнакошћу сопствених чланова, али уствари под немачком управом, мора обезбедити превазилажење Немачке у Централној Европи „.
Сувишно је нагласити да се у овој тачки, наравно, није мислило само на војно наметање те економске уније. Истовремено били су већ формулисани програми „Револуције Русије, Финске и Црног мора, како се то подразумевало и за исламски свет од Марока све до Индије“.
Како се показало, Немачка није била у стању да води рат на два фронта и тако, по завршетку рата, није могла наметнути властиту доминацију као победничка сила. Зато су најсавременији кругови немачке буржоазије почели мислити како да постигну исти резултат на мање директан начин.
Део тог пројекта било је и тражење дуготрајног мира па чак и савезништва са Француском, како би имали слободне руке за пројекат назван Mitteleuropa. Та је перспектива поново оживјела, кад се увидело, да ће доћи до пораза у Другом светском рату, а ту је перспективу поново посвојио Аденауер.
У том смислу су ишли, већ од 1917, покушаји постизања „договорног мира“ у Првом светском рату.
Те пројекте јасно изражава један меморандум из 1918. Friedricha Naumanna, Ernsta Jachea и Roberta Boscha, у којем се сместа захтева завршетак рата, да би се спасила југоисточна зона, која се налази под немачком контролом:
„Наша ратна освајања до данас представљају остварење уједињене Централне Европе. То одражава наше економско и војно смештање међу велесиле, ратни циљ, који можемо постићи независно од било какве промене наших граница на Западу као и на Истоку „.
А управо су то схватили и ратни непријатељи Немаца, који су након пораза Рајха настојали учинити све, како би поништили ту победу и настојали су да спрече, помоћу структуралних дугорочних мера, поновно настајање оног, што је било названо немачко-империјалистичка „Mitteleuropa„. Из тих разлога су Версајским уговорима, као и следећи уговорима – суштина политичког везивања Немачке у ланце – били јако оспоравани од самог почетка.
Експанзионистички циљеви пре настанка фашистичке диктатуре у Немачкој
Немачки империјализам поднио је у Првом светском рату прилично тежак пораз, али је био далеко од тога да напусти властите експанзионистичке циљеве. „Морамо поново постати моћни и поново ћемо стећи снагу, па ћемо природно заузети све оно што смо изгубили“. То су речи генерала Гроенера, Министра одбране Рајха од 1928. до 1932., који је већ 1919. казао: „Ако се желимо борити за светску власт, морамо бити далековиди и морамо се за то припремати, без много скрупула с обзиром на последице … У том циљу терен на којем стојимо, унутра, у земљи, као и ван ње, мора бити стабилан „.
Ту дужност преузели су са свом чврстином доминантни кругови у земљи.
Економски Мителевропски конгрес
Одлучан корак било је стварање Економског мителевропског конгреса (MWT), интересне групе немачког капитала, која је уједињавала, превазилазећи различите фракције, све капиталистичке групације заинтересоване за експанзију према Југоистоку. Та је група уједињавала најважније мултинационалне компаније: од Крупа до Thyssena све до ИГ Фарбен, као и велике банке. На тај начин налазили су се унутар MWT-а два поља крупне индустрије из тог времена, тако звано поље Брунинг ( њему су биле окупљене извозне индустрије као Сименс, које су подржавале канцелара Рајха Брунинга), ас друге стране такозвани фронт Херзбургер (картел такозва „националне опозиције „под вођством Хитлера и Хугенберга), а они су значили делове крупног капитала са засебним интересима, који су делимично били у директној супротности са првом групацијом. Осим тога ту су била и друга удружења као на пример Немачка унија индустријалаца Рајха, Конгрес немачких општина, ADAC. Они су били тесно повезани са оружаним снагама Рајха и, наравно, са министром спољних послова.
Оснивање фондације MWT није се догодило случајно у време највеће и најдуже економске кризе у историји капитализма.
Главни задатак MWT-а био је израда стратегија за суочавање са кризом, и то таквих стратегија, које би могле наићи на највећи пристанак од стране главних капиталистичких групација. Чињеница, што су напредовали изузетно брзо, била је један од услова који је дозволио настанак фашистичке диктатуре 1933. године.
Стратегије решења за кризу немачког капитала почетком тридесетих година
Перспективе немачке економије 1931, крајем дуге кризе светске економије, биле су крајње неповољне, од светског тржишта није требало очекивати кроз краће време поновни процват послова:
– Немачки империјализам био је блокиран у односу на политике валуте и на кредитну политику због плаћања ратних репарација;
– није имао на располагању колоније као спољна резервна тржишта;
– у Првом светском рату изгубио је највећи део спољног капитала;
– имао је на располагању, за властите производне могућности, јако ограничено унутрашње тржиште.
Концентрација интереса, како би се пронашао заједнички пут изласка из кризе у тој очајној ситуацији, није уопште представљала лак задатак. С једне стране поље којим је располагао Харзбург терало га је да се откачи од светских тржишта, у којима се није назирала никаква перспектива. Мултинационалне компаније, које су још биле компетитивне на светском тржишту, као што је то био Семенс и Pharma, пружале су отпор било каквој законској одредби, која би могла нашкодити њиховој способности међународног конкурисања. Једини излаз био је, чинило се, у три међусобно повезана предлога:
– Стварање додатне тражње од стране државе, нарочито ратног материјала;
– постизање агресивне ратне способности путем масовног наоружавања;
– „делимитација – ослобађање свих граница и ограда немачке спољне трговине“, што је уствари значило откопчавање од светског тржишта стварањем економскog региona, зависнog од Немачке у Централној и у Источној Европи. Уосталом, у случају рата било би немогуће одржавати прекооkеанске економске односе.
Ова масовна аутархична напрезања као и масовно наоружавање захтевали су јаку државу, која ће моћи да наметне мере и прописе потребне целој земљи – а код постојећих односа то је било могуће постићи једино унутар диктаторског поретка.
Политика немачке империјалистичке агресије пре доласка фашистичке диктатуре
Погрешно је мислити да је у то време немачка политика империјалистичке агресије морала да чека „заузимање власти од стране Хитлера“. Већ у октобру / новембру, дакле три месеца пре но што је Хитлер „извучен из кревета“, како би постао Канцелар Рајха, било је политичких покушаја агресије у зони Медитерана, који представљају пример за активност MWT: у новембру 1932. MWT је са оружаним снагама Рајха и с Министарством спољних послова израдио „незванични“ меморандум, који је био предат Мусолинију. Тај је меморандум имао за циљ насилно рушење и преобликовање земаља централне и југоисточне Европе.
Средишња тачка пројекта била је Југославија, која је требала бити разорена уз помоћ Италије. Југославија је требала бити подељена на хрватско-словеначку државу, и на државу у којој би се налазио остатак Југославије, коју би чинили Србија и Црна Гора, следећи на тај начин старе границе Источног Римског царства и Западног Римског царства.
Осим тога требало је да се провали у немачку Трансилванију, која се налазила у Румунији, како би се створила линија за Дунавску федерацију, коју би чиниле Хрватска, Словенија, немачка Трансилванија и Мађарска, а ова би федерација била на једнак начин подложна Италији колико и Немачкој. Сецесије би морале бити изазване подршком датом хрватским и словеначким реакционарним покретима за независност у Југославији, или пак устаничким покретима унутар Мађарске и Немаца у Трансилванији у Румунији, који би били вештачки подстицани.
Тако је дошло до побуна у Хрватској и у Словенији 1932 / 1933., као плод закулисне активности, како је то изјавиоAlfred Sohn-Rethel, а све то подбадање на побуну финансирао је Круп:
„У Немачкој вршила се куповина оружја, клијентеларне услуге, подела рециклираног новца, преговори са политичким партијама и са шефовима банди … Павелићеви изасланици / вође усташа / долазили су и одлазили. Крајњи резултат те активности било је убиство краља Александра Првог у Марсеју 9.10.1934. године. То је била последња улога Павелићевих људи „(уз активну улогу немачке одбране).
Тај већ израђени пројекат није потом остварен, пре свега из разлога, што су за њега дознале Француска и Енглеска.
(Arbeitskreis antiimperialistisches Solidarität, Адванце – превод: Јасна Ткалец)
