Прочитај ми чланак
По количини посних кувара у књижарама, понуди хране спремљене на уљу у ресторанима, али и славским трпезама у домовима, које могу да конкуришу и античким гозбама, рекло би се да су верници у Србији уздржавање заменили уживањем у посној храни. Иако број грађана који посте годинама расте, неупоредиво мање верника се са храном одриче и лоших навика.
А у Српској православној цркви редовно понављају да је управо у томе смисао и суштина божићног, који је почео пре три дана, али свих осталих постова у календару. Православно хришћанско схватање је јасно – пост је душевна храна, припрема за свету тајну причешћа, савладавање искушења и стремљење као чистоти духа и тела.
У време поста клонимо се свега што скреће пажњу нашег вољног, умног и душевног напредовања. Причешћујемо се хлебом и вином, који симболизују тело и крв Христову. Приликом исповести која претходи причешћу, човек чисти своју душу од греха које је починио мислима, речима или делима, а сматра се да се тако „прочишћен“ човек лакше сједињује са Богом.
Без обзира на све верске разлоге, утемељене на Светом писму и тумачењима Цркве, највећи број наших људи тањир мрсне хране одмакне тек неколико дана у години. Обично је то Велики петак, Бадњи дан или Крстовдан. Није мало ни оних који, иако посте цео божићни или велики (ускршњи) пост то чине само ради чишћења тела, „скидања којег килограма“ или пуког обичаја. Када је о обичајима реч, треба поменути и народну изреку према којој „грех на уста не улази, већ из њих излази“ и која, чини се, сасвим довољно говори о поимању вере нашег народа.
Протођакон Станислав Јовановић објашњава да се подразумева да верници који желе да приме свету тајну причешћа уједно и искрено прихватају пост.
– Уколико телесном посту ускратимо духовну страну, не спроводимо часни пост, већ обичну дијету – објашњава Јовановић. – То је само један од облика помодарства, или погрешног приступа у исповедању вере. Истински верник мора себе да доживи озбиљније, да се усредсреди на дубљи смисао уздржавања од хране и страсти и тако доживи контакт са Богом. Саставни део поста треба да буде и промишљање о другима, опрост грехова и молитва за добро свих.
Да расте број верника који посте потврђују у готово свим храмовима Српске православне цркве. Све већи број људи који живе и хране се по црквеном календару у СПЦ објашњавају ренесансом црквеног живота код нашег народа.
На питање како на прави начин приступити посту, у цркви указују на пример – Исуса Христа. Он је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви. Он је успео да однесе победу над искушењима и на најбољи начин ступи у подвиг искупљења људског рода. Тумачи црквених прилика кажу да неки вид помодарства који људе наводи на пост и спољно исповедање вере немогуће је искључити. Став који преовлађује је, међутим, да то није нужно лоше, јер људи тако имају прилику да спознају и дубљи смисао религије и интимне комуникације са Богом. Као узор истинског поста у православљу обично се узима начин на који се пред велике празнике подвргавају монаси у манастирима, што је најприближније Христовом посту. Калуђери се у то време хране врло скромно, јелима спремљеним углавном на води, уз ретко коришћење уља и рибе.
Угађање стомаку највеће је искушење коме се супротставља већина православаца који се придржавају божићног поста. Време до Христовог рођења подразумева и прочишћење од греха, па (полу)празна трпеза никако не значи и строги пост. Како „каталог“ нечасних дела не постоји, нити црква нуди сасвим јасне одговоре, дилеме око тога „шта се не сме“ верници углавном решавају по својој мери и тумачењу вере.
Уобичајени савет који клирици дају верном народу је да се у дане поста клоне свега што човеку уноси немир и изазива бурна осећања. Свештеници саветују и да је у свему потребно наћи праву меру. Тих дана се због тога не организују свадбе и весеља, а не препоручује се ни боравак у кафанама и местима излива јаких емоција и нагона. Истински верници своје потребе смањују на минимум, па се клоне и телевизије, музике и већине забавних садржаја. Руска црква препоручује одрицање и од брачних обавеза, мада наши свештеници гледају кроз прсте на ово питање.
КАТОЛИЧКИ ПОСТ
ЗА разлику од православаца, католици имају пост и немрс. Пост је количинско одрицање од „дела“ хране (вечера на пример), а то време се користи за молитве. Немрс је уздржавање од мрсне хране, као и код православаца.
Уочи празника (Ускрс, на пример) довољно је да се само сат времена не једе никаква храна, и то се, уз исповест, сматра припремом за свето причешће. Причешће верници примају само једним видом: добијају хлеб, док свештенство добија и хлеб и вино.
(Новости)
