Пружали смо – колико смо могли – отпор западном рату, а сада је пред нама задатак пружања отпора западном миру. Мир је нови мит у функцији успостављања Новог светског поретка.

Преко мира се стварају расколи свугде тако што се сви почињу делити на „миротворце“ (који имају подршку Америке) и ратне хушкаче (које чека казна): ту су поделу мундијалисти покушали да убаце чак и у нашу Цркву, да нам деле епископе на „пацифисте“ и „заговорнике рата“.

Тако смо били сведоци борбе против „америчког мира“, а за одбрану Цркве – која још није окончана и која ће се наставити! – у којој је Ванредни Сабор СПЦ, на свом заседању 21-22. децембра 1995, смогао снаге – највише захваљујући хришћанској храбрости Владике Атанасија (који је својим парадоксално понуђеним повлачењем са епископске катедре уствари покренуо Цркву на самоодбрану, као некада Марко Ефески у случају Флорентинске уније) – да одбаци и поништи потпис „на мир“ стављен (без знања Цркве, а у њено име) 29. августа 1995. Сабор СПЦ је то учинио увидевши – истина са закашњењем – сву погрешност и штетност тог потписа како за Србску Православну Цркву, тако и за Србски православни народ.

Тим актом-преседаном је одбрањен саборни образ и ауторитет Цркве у Србском народу, и ометен покушај туђинских и домаћих безбожника да „миром“ подели Цркву. (Вашингтон Пост је 13. јануара 1996. објавио вест да ЦИА започиње посебни „тајни програм за контролу спровођења мировног програма на Балкану, тј. тајну операцију са циљем да прибави све податке о свима (првенствено о Србима) који се, на територији бивше Југославије, „противе миру и дејтонском мировном плану“, и да о томе редовно извештава НАТО и суд за ратне злочине у Хагу.

Зар ћемо ускоро моћи да очекујемо и тајне операције екумениста и њихових естаблишмента, који ће помно пратити и извештавати где треба шта ко од православног свештенства и верника говори и пише против „мира“ у вери, тј. екуменизма. Мундијалистички свет је увео нову и најтежу категорију злочина против човечности, а то је „злочин против мира“. Да ли ће и у екуменизму бити установљен „јерес против екуменистичког мира“, за коју ће бити криви сви који неодступно буду бранили Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву и њену веру Предања и Седам Васељенских Сабора?).

Ко не схвати да је хришћанско-патриотски отпор том и таквом миру (мундијализму у политици и екуменизму у вери) основни хришћански задатак данас, да се кроз беспоштедну борбу са хуманистичким Секуларизмом, том највећом јереси после епохе васељенских сабора – брани чистота вере, опстанак Цркве и хришћанских народа тај не схвата историјски тренутак и, уствари, одустаје од свог хришћанског задатка у овом свету. Јер „јудео-амерички мир“ доноси и намеће дехристијанизацију и денацификацију. Циљ тог „мира“ је духовно, политичко, економско и војно разоружање, а потом поробљења и рушења хришћанских нација у историји: зато хришћански национализам и патриотизам остаје право и једино оружје отпора Новом светком поретку.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО

АМЕРИЧКИ МИР И БИТКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ: Окрените се Западу и одрекните се Сатане (1)

АМЕРИЧКИ МИР И БИТКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ: Почео је рат – живот вечни или вечна пропаст (2)

Тај мундијалистичко-екуменистички секуларизам – а не несторијанство, или аријанство, или монофизитство – јест оно против чега данас морамо да боримо у нашој бици за Православље. „Дух времена“ продро је и у Православну Цркву. О томе сведоче релативно недавна алармантна догађања у Шамбезију, Баламанду и Асизију о којима Црква углавном ништа и не зна. О томе сведочи и чињеница да у последње време долази до све убрзаније клирикализације и покушаја ватиканизације Православне Цркве. О томе сведочи и прошлогодишњи јунски договор ватиканског папе и цариградског патријарха, о „удвостручавању напора за сједињавање две цркве у једну од почетка XXI века“.

О томе сведочи нарочито ново позападњачење православног богословља, поред осталог, и кроз апстрактизовану „тријадологију“ и „крштењско богословље“ као теоријски предтекст за суптилну унију са папизмом, као и кроз обновљенство апстрактизоване и све више злоупотребљаване „евхаристијске еклисиологије“ која заговара вештачки повратак на „поредак ране Цркве“, не водећи рачуна о реалном и промењеном стању Цркве, и сводећи Цркву на епископат и анационални универзализам у ситуацији када су хришћанске нације смртно угрожене у историји, на псевдо-литургијски изолационизам мимо историје. Треба споменути све чешћу појаву неправославне цензуре и аутоцензуре међу Православнима. То су акутне теме којима треба да се бави наше богословље и наша Црква. Православна мисао мора првенствено да се бори против „сакрализације“, тј. „пацификације“ Хришћанства, коју плански намећу безбожници, Јер сакрализација јесте увек увод у секуларизацију.

Овај свет проглашава за свето оно што хоће повратно да секуларизује, да обесвети и обеснажи у историји. Он Хришћане проглашава за „духовњаке“ и „живе свеце“ да би их, потом, учинио предметом медијско-политичке манипулације за своје несвете циљеве. Он хове да претвори Цркву у гето „религиозних“ беспомоћника да би је, као функционалну „градску четврт“, уградио у безбожни Космополис свог Новог света. Овај свет хоће да учини Цркву оним што она није, да је уклопи у свој секуларни систем, да ЈОЈ промени језик, начин мишљења и живота, а коначно и њену веру, тј. да јој уништи идентитет -не као раније, спољашњим прогоном – већ изнутра, из ње саме.

И у томе делимично и успева: мења јој веру, а да Хришћани и Црква тога нису ни свестни. Зато ће Нови светски поредак увек радије подржати апстрактни, „пацифистички“, недржавотворни – и, тиме, за њега безопасни – концепт апстрактизованог „парохијализма“ и „литургијских заједница“ изгубљених у мору пост-хришћанске цивилизације или – пак – концепт „теодемократског (или или либералног, или цивилизованог) хришћанства“, које се а приори залаже за „људска права“ и „мир“, него – на пример – концепт државотворног и националног Православља које у историји поседује историјско-политичку силу делања, тј. концепт историјски живог и делатног Хришћанства које пружа духовни и политички отпор неделима америчког света.

Одступили смо од хришћанске дужности да „разликујемо духове“ историје, да препознајемо духовну суштину свих историјских феномена, нарочито на плану политике и културе. Тако смо имали ситуацију да се, током читавог четворогодишњег отаџбинског рата, ни у једном званичном богословком листу или часопису СПЦ ниједан србски академски теолог – осим, опет, Владике Тврдошког Атанасија – није иоле озбиљније бавио питањем односа Православља и рата. (Као да се страшни рат дешавао негде другде, а академско богословље живело у некој другој историји, а не распетој историји свога народа). Губитак моћи за светосавско „разликовање духова“ историје у њеној целокупности односи се, наравно (а можда и првенствено), на православни епископат и свештенство.

Драма посуновраћене историје жури испред инерције црквеног естаблишмента, који је својом пословичном статичношћу, стратегијом „неталасања“, пуким препричавањем мудрости од пре хиљаду година без везе са садашњом историјом и историјским тренутком Цркве, дипломатијом лажвизантијског довијања и анахроним моралистичким причама не може ни стићи савремену историју, а камоли дати одговор на њена горућа питања. Оно што нам је потребно јесте обнова светосавског и светолазарског богословља, православног борбеног живота: обнова целовите светосавске духовности и делатности која се спремно хвата у коштац и рве са посуновраћеношћу савременог србског човека и народа да би их спасла, кадра да ризикује и да се распне за њега, да се беспоштедно бори за истину, да брани недужне, да чува веру, да стаје на пут скврнитељима, кадра чак и да анатемише, када нема друге.

Задатак србског Православља у савременој историји је да афирмише управо тај човечни и јуначки етос хришћанске борбе за Крст, Истину, Правду и Слободу. Јер Хришћанство НИЈЕ „пацифистичка“ вера, већ – напротив – вера његошевске „борбе непрестане“, непрестаног „доброг рата“ за мир са Богом, а не са богоборним људима и њиховим неделима. За човекољубиви и народољубиви мир Цркве, а не човекоубиствени и народоубиствени „мир“ Уједињене Европе или Уједињених нација света. За мир у Духу Светоме, а не за мир са несветим злодусима, макар се они и позивали у својим говорима на неког „бога“ и „божију милост“. За Мир који је по свему супротан овом свету, који вазда објављује рат овом свету и кнезу овога света, за Мир Христов кога је мир овога света вазда разапињао и разапињаће.

Србски православни отпор „америчком миру“ је битка за Православље

Православни Срби данас – по Божијем дару и задатку, а не по својим заслугама – јесу праведоносци и крстоносци, носиоци идеје и дела Часног Крста и Златне слободе, хришћанског Завета и антихристијанизоване историје. Зато су цивилизацијски распети на крст Новог светског поретка. Православље није традиционална обичајност, није ни религијска „утеха“, није ни апокалиптичко бекство од прљавога живота. Православље је страшна сила која побеђује и преображава свет и историју, Православље је опасно за лажвере и безбожнике овога света, и оне га се плаше. Данас гоне православни Србски народ, а сутра ће и саму Цркву Православну. Ко то не увиђа, не схвата садашњу драму историје, србске борбе за слободу и битке за православно Србство. Православље је наш србски живот, наша сила и правда којом ћемо победити. Свети Кнез Лазар Србски је србски живот и србско богословље: непокорно, убојито и опасно за све непријатеље Крста и Слободе, а послушно, смирено и кротко пред Богом Живим „као дете у матере своје“.

Општи „мир“ ће завладати када Америка завлада светом. Мир ће бити тамо где буде Америка. Као што су рани Хришћани трпели прогоне, јер су одбијали да прихвате римски мир (pax romana) његову паганску „духовност“, тако и ми данашњи Хришћани морамо да одбијемо, без обзира на могући прогон, унију „америчког мира“ (pax Americana) и његове новопаганске и сатанистичке злодуховности.

Живимо у свету у коме је акумулација зла толико велика и јавна, да би се Хришћани, на пример, из времена успона Византије – када би их неко само на месец дана поставио у данашњи живот – највероватније духовно сломили, саблазнили, па чак можда и отпали од вере. Блесак рекламних паноа, звук сирена, убиства, митинзи, секси-шопови, мобилни телефони, компјутери, секте, покрети дрога, рокенрол, џет-сетови, целодневно медјско бомбардовање (вестима, директним преносима, модом, атентатима, земљотресима, експлозијама, ратовима, скандалима, порно-филмовима…), информатичка премреженост света, метафизика берзи и бизниса, убрзано време, скраћен простор, нестајање историје… Живимо у време борбе за човека а које апсолутно поништава личност човекову. У време свеопште „интеграције“ физичког и потпуне дезинтеграције свега духовног. Све је постало политика, а сви су постали аполитични.

Сви су постали религиозни, а нико не верује у Бога Живога. Сви су постали „хумани“, али нема човека. Сви гласају, а нико ни о чему не одлучује. Сви су слободни, а нико нема слободу. Живимо у обрнутом свету, у коме је све обрнуто наглавце, у коме су антихристовске убице -„миротворци“ и лажспаситељи света,а Христос Богочовек -ратни хушкач, Коме ће ова јудео-америчка цивилизација можда организовати чак и јавни (поновни!) процес, да Га још једном разапне. Лаж и грех се славе као истина и врлина, а правда прогони немилосрдно. Влада адско безобразје и безакоње, све се чита уназад – то је последње време, јер је обртање историје сатанистички принцип претварања историје спасења у историју пропасти.

У свему томе треба само остати жив и сачувати се у вери, и зато вреди светоотачка изрека да ће се људи последњих времена спасавати без подвига, који су красили највеће подвижнике ране хришћанске историје, само тиме што су у општем суноврату одржали веру и себе у вери, јер је у томе савремено мучеништво хришћана. Бити православни Хришћанин данас, бити православни Срб и Србкиња, бранити чисту веру и име србско је ваистину претежак подвиг за нас савремене, раслабљене Хришћане и Србе. Али, ми се уздамо у Христа Распетога и Васкрслога, и верујемо да ће се у нашој немоћи пројавити Његова сила која је победила пакао и смрт.

Нека непријатељи Крста и даље нападају и зло чине говорећи да чине добро, а ми ћемо да бранимо Крст и да се бранимо како знамо и умемо, а нашу тврду причу зна Бог. Нека они граде њихов поредак против Христа, а ми ћемо да бранимо наш поредак са Христом и за Христа. Са њима је насиље безакоња, са нама је сила Православља. Па шта коме Бог да, а ми верујемо да је са нама Бог и Његова правда. Окренимо се насупрот Западу, духнимо и пљунимо, не на Запад као такав, већ на његово цивилизацијско духовно-политичко зло и недела. Одрецимо се западног бога овог света и свих недела његових, и исповедимо веру и сједињење са Христом као Богом и Царем царева, чији Други Долазак и Победу чекамо.

Матеј Арсенијевић, „Светигора“ бр. 46, Светосавље

Ознаке: антихришћански мир, Матеј Арсенијевић, нови светски поредак, православље, САД, сатанизам, хришћански отопр