Прочитај ми чланак
(др Александар Раковић)
Једина канонска црква у земљи је Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије.+
Већину верних чине верници Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Не може се са сигурношћу рећи да ли је по бројности следе верници Украјинске гркокатоличке цркве или следбеници „Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије“.
Током друге половине осамдесетих и почетком деведесетих, Совјетски Савез је био суочен са „перестројком“ – политичким покретом у оквиру Комунистичке партије Совјетског Савеза којим је објављено преструктурирање политичког и економског система у земљи.
Какав „успех“ је остварила „перестројка“ види се по њеним резултатима (1986–1991): Совјетски Савез је престао да постоји, ујединиле су се Западна Немачка и Источна Немачка, земље Варшавског пакта окренуле су се ка Западу, кренуо је крвави распад Југославије.
Историјске руске земље које су вековима биле у заједничкој држави, како у оквиру Руског царства тако у и Совјетском Савезу – Русија, Белорусија и Украјина – крајем 1991. постале су једне другима иностранство.
Заправо, распадом Совјетског Савеза је други пут у 20. веку руска држава доживела слом. Први пут то је било 1917. када је уништено Руско царство, а други пут се догодило 1991. када је с мапе света нестао Совјетски Савез.
На развалинама Совјетског Савеза никла је Руска Федерација (бивша федерална јединица Совјетског Савеза) која је испрва имала мало шта независно у себи. Јељциновом Русијом ординирале су западне агентуре, копирана је архивска грађа која је ношена на Запад, многи руски министри били су само лутке на концу „западних пријатеља“, очекивало се да западни новац донесе Русима благостање.
Заузврат Руска Федерација је у Савету безбедности Уједињених нација гласала за увођење економских санкција Србији и Црној Гори (СР Југославији) и „хуманитарну“ војну акцију НАТО пакта против Републике Српске, која је у неколико наврата за мету имала и Републику Српску Крајину.
Нису само Срби били мета тековина „перестројке“ које су уништиле једну од две светске суперсиле – Совјетски Савез. То су на првом месту били сами Руси. Достојанство њихове државе и нације било је угрожено. Од светске суперсиле постали су држава на рубу Европе којој су америчке дипломате предлагале да се „самораспадне“ на три дела: европски део, сибирски део и далекоисточни део.
Ти планови нису успели и Русија је с Путином на челу од 2000. почела да се уздиже. Прво полако, а потом све брже. Руска Федерација од 2008. показује да на њој више нико не може да јача мишиће. То видимо данас и у Украјини.
Због чега је овај увод био важан када је реч о теми Украјине и разноразних црквених спорова у тој земљи? Због тога што су распади Руског царства и Совјетског Савеза довели до креирања две чудне творевине у Украјини – обе које негирају канонску јурисдикцију Руске Православне Цркве односно Московске Патријаршије на њеном историјском тлу све Руси, у месту, земљи и реци где је крштена Русија (988) – у Кијеву на Дњепру.
Распад Руског царства и формирање Совјетске Украјине водили су ка формирању новог идентитета тамошњег народа – од малоруског ка украјинском. Но, ништа од тога се не би могло обавити без црквеног одвајања од Москве. Тако је у Совјетској Украјини 1921. формирана такозвана „Украјинска православна црква“ која је уз подршку комунистичких власти прогласила независност од Руске Православне Цркве. Совјети су се доцније обрушили на такозвану „Украјинску православну цркву“ која је обновила деловање током нацистичке окупације Украјине да би је комунистичка власт после Другог светског рата поново угушила. У време „перестројке“ док се распадала совјетска суперсила, ова структура је поново креирана под именом „Украјинска аутокефална православна црква“. Делује углавном на западу Украјине и у дијаспори, има мало следбеника, изложена је великим поделама, званичан језик јој је украјински.
У оквиру догађаја које обухватамо појмом „перестројка“, када се распадао Совјетски Савез, створена је и такозвана „Украјинска православна црква – Кијевска патријаршија“ (1992). Њено креирање подржао је украјински председник Леонид Кравчук који се залагао за уједињење горепоменуте „Украјинске аутокефалне православне цркве“ и „Украјинске православне цркве – Кијевске патријаршије“ како би се Московској Патријаршији што више отежавало деловање. Међутим, две неканонске структуре на концу нису успеле да се уједине. Попут „Украјинске аутокефалне православне цркве“ и „Украјинска православна црква – Кијевска патријаршија“ највише делује у западној Украјини где је антируски сентимент најизраженији. Званичан језик „Украјинске православне цркве – Кијевске патријаршије“ је украјински.
Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије је једина канонска Црква која делује у Украјини. Реч је о аутономној Цркви израслој 1990. из Украјинског егзархата Руске Православне Цркве (дакле, и то се дешава у време „перестројке“). Покрива скоро 70% православних верника у земљи, углавном у централним, источним и јужним деловима Украјине. Нажалост, деловање Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије ограничено је у западној Украјини.
Последњи догађаји у Кијеву, када је свргнут легитимно изабрани председник Виктор Јанукович, довели су у опасност цркве и свештенство Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Пучисти су у фебруару 2014. упали у Кијевско-печерску лавру како би је отели од Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Овај манастир саграђен је у 11. веку у време Кијевске Русије. Кијевско-печерска лавра је један од највећих музеја у Украјини и постојала је бојазан да би, током нереда у Кијеву, древни експонати руског православља могли да постану мета пљачкаша што се већ догађало у „обојеним револуцијама“ које је су имале подршку Запада – поменимо напад на Египатски музеј у Каиру (2011).
На крају поменимо и Украјинску гркокатоличку цркву која делује на западу Украјине од краја 16. века када се услед притисака Пољака тамошња православна јерархија одвојила од Цариградске Патријаршије и пришла Риму. У западној Украјини гркокатолици чине већину, а у појединим деловима апсолутну већину (Лавов). Западна Украјина није била део Руског царства и стога је старији малоруски идентитет прво ту избледео. Украјински национализам ширио се из Лавова и западне Украјине ка Кијеву.
Ипак, православни идентитет Кијевске Русије, Малорусије и Новорусије је најприсутнији у данашњој Украјини. Већину верних чине верници Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Не може се са сигурношћу рећи да ли је по бројности следе верници Украјинске гркокатоличке цркве или следбеници „Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије“.
У Украјини је 2014. почела нова прерасподела интереса која ће се одразити и на идентитетска питања. Како год да се заврши криза у овој земљи, Украјина неће више изгледати исто као раније. Нема сумње да ће се то одразити и на верска питања у Украјини. Остаје да видимо како ће, у складу са новим устројством земље, бити решени црквени неспоразуми и какву ће позицију имати Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије.
