Прочитај ми чланак
Британска краљица пре 40 година орденом одликовала титовог виолинисту Панту Паунескуа. Пратио Маршала пуних 27 година. Виолиниста свирао пред више од сто светских државника.
Њено височанство Елизабета Друга тог дана је пловидбом по Темзи славила 60 година на трону Уједињеног Краљевства, а негде у исто време из једног регала из стана у центру Београда извађен је прашњав и скоро заборављен орден – медаља којом је британска краљица 1972. године на Брионима одликовала мајора Панту Паунескуа, омиљеног и јединог Титовог виолинисту.
У скоро сваком интервјуу Панта је причао лепо о Титу и Југославији. После њеног распада, многе ствари које су испливале ујеле су га за срце.
– Знате, ја сам ону Југославију заиста волео, па ми је тешко да се сетим да сам свирао и једном Месићу, који се, када се земља распала, прославио реченицом „Ја сам свој посао завршио“. Никада се нисам бавио политиком, али тада сам заиста осетио бес.
Пензионисани Маршалов виолиниста, шеф Камерног оркестра Гарде некадашње Југословенске народне армије, преминуо је прошле године. Причу стару 40 година, чију величину ниједна прашина света за све ово време није могла прекрити, препричава Пантин син Драгослав, историчар уметности.
– Те 1972. године у октобру у свечаној сали Беле брионске виле приређен је свечани пријем за њено височанство – отац је небројено пута причао о брионској ноћи Драгославу Паунескуу.
– Око једанаест часова гозба је била завршена. Али Милутин Милутиновић, шеф Брозовог кабинета, пришао је музичарима и пренео им Титову жељу – „Нека свирају нешто темпераментно“.
Даље се зна да је оркестар свирао наполитанске и далматинске, а онда и брзе руске, румунске, мађарске и циганске песме. Краљица Елизабета је скинула круну, махала рукама у ритму музике и онда је, што је било готово незамисливо, пардонирала Маршала – замоливши га за плес.
Неколико дана касније у име британске краљице мајору Панти је уручен орден свих ордена – медаља са краљичиним ликом „Ројал викторијан медал“. Остало је – историја.
Од дана када му је први пут засвирао на увце па наредних 27 година, до његове смрти, није се могло замислити да Тито одлази у посету некој земљи или да Југосавија гости високу званицу без Панте Паунескуа. У чарима његове виолине уживало је више од стотину председника, канцелара, амбасадора и других високих званичника. На импресивној листи високих званичника за „вјек вјекова“ уписана су имена једног Кенедија, Брежњева, Насера, Резе Пахлавија…
– Први пут пред доживотним председником Југославије мој отац је засвирао 1951. године у Белом двору приликом посете секретара Уједињених нација – каже Драгослав. – За све музичаре та ноћ била је веома узбудљива. Имали су трему јер су врло добро знали да Тито не само што добро познаје музику него и одлично свира клавир.
Према предању из те ноћи, трема је нестала када је Тито пришао оркестру, са свима се руковао и свечано рекао „Хвала вам што сте дошли да нам улепшате ово вече“.
Испричао је једном какав је музичар био први Југословен.
– Спремали смо се за пријем и један штимер-мајстор је требало да дође да провери клавир – говорио је Панта. – Чујем из собе у којој је био клавир Шопенов валцер.
Нисам био сигуран ко свира.
Провирим, а за пијаном видим никог другог до друга Тита.
Кажем му: „Друже Тито, ви божанствено свитрате Шопена“.
А он ће на то: „Кад то ви кажете, онда то заиста звучи убедљиво“.
Оркестар је као понесен свирао до далеко иза поноћи, а на крају вечери секретар Уједињених нација честитао је Панти и његовим колегама. Друг Тито срдачно је аплаудирао.
– Хвала момци! – био је задовољан Броз.
Од тада је надахнути виолиниста Тита пратио у корак. Са виолином у руци ишао је са Маршалом на двадесетак путовања. Памти 1961, када је за два месеца посетио Гану, Мали, Того, Тунис, Мароко, Египат…
Увек је био ту и када је председник у својим вилама угошћавао државнике. У интервјуима које је давао што страним што домаћим медијима Панта је радо препричавао догодовштине са тих вечери.
– Најлепше је било када се заврши званичан део пријема па се створи неформална атмосфера која траје до јутра – казивао је виолиниста. – Тито је знао да сам послужи пиће и да буде сјајан шармер. Неки државници који су нам по други пут долазили у госте били су искрено срећни јер су знали какву ћемо им атмосферу направити.
Мајор Паунеску је једном прилико испричао како је музиком лечио Тита.
– Није ни требало да се појави на пријему због болести, а нама је наређено – без музике. Ипак, Броз је дошао и док је Јованка бледела, а ађутант нервозно шетао, Маршал је наредио – „Свирај“. Остао је са нама до четири ујутру. На крају је као Деда Мраз свима поделио по флашу вина које је он правио, и из срца се захвалио што смо га излечили.
Али није прошло много када је освануо 4. мај 1980. године и када је прострујала вест из Лјубљане да је председник свих народа и народности преминуо. На сахрани којој су присуствовали највиши званичници из целог света, наравно, присуствовао је и Панта Паунеску. Било је планирано да мајор после „Интернационале“, када ковчег буде предат земљи, одсвира „Кад ми пишеш, мила мати“, омиљену Титову песму. Из страха да Панта неће успети да задржи сузе, од те идеје се одустало у последњем тренутку.
ЦИЛИНДАР У ЛОНДОНУ
Када се средином осамдесетих обрео у Лонодну, Панта није пропустио прилику да на ревер окачи краљичин орден.
– Он би ишао улицом, а старија господа би у знак поштовања скидала цилиндар и наклонила му се – препричава Драгослав.
(Вечерње новости)
