Прочитај ми чланак
(Небојша Мандрапа)
Привилегија и част је бити у друштву Новака Ђоковића. Не толико због оног што људи знају о њему – да је шампион, да је најбољи тенисер света, да је популаран, успешан, богат, већ због оног што многи и не знају о Нолету, а то је какав је он заправо приватно, када се угасе светла спортске позорнице.
Од нашег првог сусрета, осмог августа 2006. у једној скученој сали хале “Пионир” где је Зоран Грбовић држао кондиционе тренинге, па до данас, срели смо се и разговарали преко стотину пута. Некад смо причали на терену, некад у сали за конференције, некада је то било по хотелима широм света. После сваког од тих разговора осећао сам благу срамоту што сам некада раније и сам гајио предрасуде према овом дечку.
Дан уочи почетка Олимпијских игара 2012. у Лондону био је врео, спаран, памтим га као јуче. Лет из Београда је каснио и једва сам стигао на сусрет са медијима, којем је присуствовао и Ђоковић. Све се брзо и завршило, да бих му потом пришао и замолио да урадимо интервју. Само је климнуо главом. Када су се сви разишли, сели смо са стране, а у очима му се видео велики умор и исрцпљеност. Претходна три сата је имао бројне обавезе према организаторима и медијима, што је оставило трага. Међутим, усудио сам се да га упркос томе упитам да ли постоји било каква могућност да се провозамо по центру града, изађемо накратко на пар локација и направимо лепу репортажу. Објаснио сам му како би ми то доста значило, али сам ипак очекивао да каже “не”, уз предлог да одрадимо интервју у тој просторији, што би такође била велика и ексклузивна ствар.
Међутим, Новак ме је пажљиво саслушао, погледао, и рекао “Договорено, али да ја бирам локације”.
После сат и по, нашли смо се испред олимпијског села, где је Ђоковића чекао аутомобил. Пет места, а шест људи. Пропаде цела варијанта, помислих. Али, није било тако.
– Ви седите, а ја ћу да се спакујем позади, у овај простор налик гепеку – рекао је Ђоковић, не дозволивши било какву расправу.
Тако је и било, а репортажа се, наравно, завршила на најбољи могући начин, на сред “Лондон бриџа”.
Након што сам се поздравио са Ђоковићем, и кренуо назад, ћутао сам. Био сам у чуду. Задивљен. Први тенисер планете, најбољи спортиста у историји Србије, једна од највећих звезда Олимпијских игара, скупио се назад као “петопарац”, како би за друге било места у колима, и како би испоштовао договор. Још једном је показао да је за њега дата реч светиња, а скромност, доброта и поштовање нешто што се подразумева.
Помислих колика је снага потребна у човеку да би успео да остане тако чврсто и стабилно на земљи, колика је моћ неопходна да би из дана у дан одвезивао врпце на балонима који га дижу ка боговима.
Али, не ради се само о снази, колико год она џиновска била. Битнија је чистота душе. Код неких људи је она, очигледно, изузетна.
(Вечерње новости)
