Уколико Београд буде убудуће спроводио реформе брзином којом су српски премијер Александар Вучић и званични Брисел ове седмице демантовали тврдње појединих медија о нових 11 услова Немачке за напредак Србије на путу ка ЕУ, крајње амбициозан циљ о придруживању државе „европској породици народа“ до 2020. године вероватно ће бити остварен.

Најпре је Вучић хитро поручио да нема ничег новог на листи захтева Берлина, а неколико часова касније слична, „релаксирајућа“ порука стигла је и из седишта Уније. С друге стране, приметно је да председник Србије Томислав Николић са много мање оптимизма тумачи сигнале који долазе из Немачке, најутицајније чланице ЕУ и остатка двадесетосмочланог блока. Дисонантни тонови на линији Председништво- Влада нарочито су дошли до изражаја у недавној Николићевој изјави да „зна да ће ЕУ тражити од Србије да призна Косово“.

Упркос разликама у реторици премијера и председника, односно опрезног оптимизма који испољава Вучић и Николићевих наступа протканих резигнацијом и повременим фатализмом, и у Немањиној 11 и на Андрићевом венцу су свесни да ће Немачка од Србије тражити да приљежно испуњава своје домаће задатке у процесу европске интеграције. Такво „путовање у Европу“, поред изградње правне државе, подразумеваће решавање „косовског чвора“, о чему говори инсистирање Берлина да у преговарачком процесу са ЕУ најпре буде отворено поглавље 35, које се односи на нормализацију односа Београда и Приштине. Немци, за сада, експлицитно не траже од Београда да призна Косово, али доследно подсећају да Бриселски споразум не може да остане мртво слово на папиру. Мада у овом тренутку нема новог списка захтева, обавезе које су већ предузете, укључујући доношење статута заједнице српских општина у складу са приштинским законима, постизање договора о телекомуникацији и енергетици и слично, захтеваће од Србије доста дипломатског умећа и практичних вештина.

Било би наивно веровати да ће Немачка показати дозу попустљивости будући да моћне и озбиљне државе веома ретко мењају спољнополитички курс, али оно што делује охрабрујуће у актуелним српско-немачким односима јесте извесна лежерност у наступу немачких званичника. Владајућа коалиција конзервативаца, чији лидер је канцеларка Ангела Меркел, и социјалдемократа, које предводи вицеканцелар Зигмар Габријел, често истиче да жели стабилан Западни Балкан, што укључује жељу да Србија постане део ЕУ. Да „тапшање по рамену“ премијера Вучића током његове летошње посете немачкој престоници није било само декларативне природе, а осмех Меркелове пука гостопримљивост, показује недавно обећање Габријела о пружању подршке Србији „коришћењем свих инструмената и могућности“. Срдачни тонови обележили су и пријем организован у Београду поводом Дана уједињења Немачке, када је амбасадор Хајнц Вилхелм оценио да односи двеју држава „никада нису били бољи него данас“, док је председник Николић, не кријући добро расположење, пожелео Немачкој да „мудро предводи ЕУ, што је и заслужила“.

Поруке подршке такође упућује нови известилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер. Овај Немац шкотског порекла и човек од изузетног поверења канцеларке Меркел недуго по ступању на нову дужност казао је да „српски воз јури ка Европи, а требаће му више година да стигне до главне станице у Европи“. Нису ретке констатације да ће управо Мекалистер, који ужива велики углед у дипломатским круговима у Бриселу, пружити значајну помоћ да тај „српски воз“ благовремено стигне на одредиште.

У Берлину и даље имају разумевања за деликатно балансирање Београда на дозлабога истањеној жици између Брисела и Москве. Ипак, Вучићевој влади отворено се ставља до знања да се од кандидата за чланство у ЕУ очекује да подржавају спољнополитичка гледишта Брисела, што не представља никакво изненађење, с обзиром да се Споразумом о стабилизацији и придруживању од Србије захтева да се усклађује са Унијом. Истовремено, немачка канцеларка не пропушта прилику да здушно брани одлуку ЕУ о увођењу санкција Русима због ситуације у Украјини. С друге стране, група од 60 истакнутих Немаца покренула је иницијативу да Берлин и остатак Запада започну дијалог с Русијом, како би се „политика конфронтације померила на политику дипломатије“. Њихов захтев између осталог је мотивисан забринутошћу за економију. Не треба изгубити из вида да око 6.000 немачких компанија послује у Русији и процењује се да готово 300.000 радних места у Немачкој зависи од односа двеју земаља. Прагматична Немачка дуго је доживљавана и као посредник између Запада и Русије, па је и Меркелова у почетку поручивала да би кризу насталу због Украјине требало решавати политичким средствима, без наметања економских санкција Русима, али Берлин је након заоштравања ситуације постао један од најгласнијих заговорника примене оштрих мера. Могуће је да ће након одустајања Русије од изградње Јужног тока српско-немачке везе бити додатно оснажене. Мада није реално очекивати да ће најновији потез Москве означити радикалан заокрет у курсу према Русији, односно да ће Београд одлучити да подржи европске санкције, ако ЕУ испуни обећање о проналажењу алтернативе за снабдевање Србије гасом, постаће извесно да је њен пут ка чланству у Унији уистину „бесповратан“, како то често воле да истакну домаћи и европски званичници.

Поред „општих места“ који се односе на спровођење реформи, брзина преласка етапа у европској интеграцији умногоме ће зависити од односа Београда са снажним играчима, пре свега осовином Берлин-Лондон-Париз. У том контексту, треба навести пример Пољске, као „успешне приче“, на коју Србија може да се угледа. Пољаци су на време схватили да ниједна држава није у стању да опстане као „усамљено острво“, па су пронашли значајне савезнике на Старом континенту, пре свега Немце.

(Данас)

Ознаке: Космет, Немачка, Србија