Прочитај ми чланак
Београд – „Заступници грађанске Србије данас су сви они који виде лични профит у пропаганди политичког нихилизма, конфузије, колективизма и ураниловке. „Грађанска“ политика у Србији одражава своју интелектуалну и социјалну основицу, која је народњачко-радикалска, интервјуу за београдски девник Данас је рекао другосрбијански интелектуалац и идеолог др Никола Самарџић.
Без обзира на дискурс о демократији, грађанским правима и европској интеграцији, грађанска политика је овде антилиберална, антизападна, совјетофилска или русофилска, квислиншка и поданичка, у односу на сваку власт и номенклатуру: Обреновиће или Карађорђевиће, нацисте, Совјете, Тита, Милошевића или Тадића, све је то слично. Вучићева популарност данас је само то грађанско престројавање. Ако ћемо пресликати Титову политику – и Исток и Запад – добићемо, у исходу, поново сиротињу и деструкцију. Плус и минус увек дају минус“, оцењује за Данас др Никола Самарџић, професор историје на Филозофском факултету у Београду.
На питање да ли грађанска Србија данас има простор на левици или на десници, Самарџић одговара да су „национализам и социјализам овде једина два важна полазишта с коренима у русофилији, србијанско-цинцарском или брђанском шовинизму, малограђанштини и квислиншко-поданичком менталитету“.
„Национализам и клерикализам су у спрези с грађанском левицом у односу на вредности капитализма, личног предузетништва и протестанске етике. Ми немамо политички центар који би омогућио повремену смену тржишно-либералних и социолибералних опција. Само један пример. Можда сте приметили да се нигде не помиње да се санкције Русији конкретно односе не на нашу „мајчицу“, него на тајкуне, политичке терористе и њихове фирме и банке, из непосредног Путиновог окружења. Санкције Србије према руском режиму биле би вредносно опредељење унутрашње политике.
Спољна политика овде никад није била вредносна, зато политика овде никад није била грађанска или демократска. Нико не помиње да нас је Титова несврстана политика, популарна у читавом актуелном политичком спектру, везала за трећесветске диктатуре и палестинске терористе, и држала на удаљености од европске интеграције, тиме и од европске цивилизације.
И ако нас носталгија понекад, с разлогом, везује за Титово време, да ли ћемо бити у стању да коригујемо његове грешке, како то чине Словенија, Хрватска или Црна Гора, које су му или пореклом или идеолошки биле ближе?“, сматра Никола Самарџић.
Упитан да ли је Александар Вучић политички преузео идеје и вредности грађанске Србије, Данасов саговорник наводи да је друштво „сувише контаминирано најгорим политичким идејама и приземним пред-политичким страстима“.
„Према Вучићу имам исти однос као према Ђинђићу. И Вучић је у теснацу између медија које уређују неки нови Земунски клан и комесарски епигони Добрице Ћосића, и личне нетрпељивости исте малограђанске левице која се својевремено острвила на Ђинђића. Мој тренутни приоритет је да се не понови 12. март и да 2020. уђемо у ЕУ. Све остало ћу вероватно држати у себи“, тврди Самарџић.
Он сматра да су неки носиоци те грађанске Србије неповратно компромитовали те идеје.
„Сви који смо сарађивали с политичким лидерима који су нас продали Земунском клану, бандама Добрице Ћосића и Јовице Станишића, Мишковићу, Беку и Путину…“, закључује Никола Самарџић.
(Изнети гледишта у овом чланку нису ставови редакције Србин.инфо)
