У мају 1914, пола године по окончању балканских ратова, Србији је било потребно све осим новог рата. Победничка еуфорија се охладила, црне заставе су висиле на многим кућама, цвеће на славолуцима је увенуло. Школе, током ратова претворене у болнице, поново су прорадиле. Дојучерашњи ратници-хероји, као и обично, тонули су у анонимност свакодневице.

Док су ратови на југу пламтели, живот није стао. Београд је 1913. добио нови стадион, први са трибинама на простору где су данас зграде техничких факултета. Ту су играли стари Српски мач, звезде из БСК и тек основана Велика Србија, које је 1918. преименована у Југославију. Пароброди за Земун и Панчево са Савског пристаништа у пролеће 1914. свакодневно су шпартали преко Дунава крцати путницима.

Студенти су теоретисали о ослобођењу Словена понесени победама српске војске и причама професора Јована Скерлића о југословенству. Посећивали су их Владимир Гаћиновић и Мустафа Голубић, „млади студенти, али већ прекаљени у национално-револуционарној акцији, озбиљни, тврди, конспиратори“, као и студенти Хрвати и Словенци, забележио је Бранислав Миљковић. Долазио је и Гаврило Принцип, „тих, повучен и устручљив“. Ти „југословенски националисти“ говорили су о дужности Србије да се жртвује за ослобођење јужнословенске браће. О жртвовању су много више знали рањеници из балканских ратова „који крв дадоше за ослобођење своје поробљене браће“.

– Полако, придржавани од болничара из прва два вагона почели су да силазе они који су могли да стоје: рањени у главу са једном половином лица отеченом и модром, а другом у незграпном завоју. За њима они без једне руке или с руком само до лакта. Онда они на штакама, без једне ноге или са једном ногом само до колена – сећао се доласка воза с рањеницима Александар Вучо. 

МОБИЛИЗАЦИЈА

Недавно објављено сведочанство пуковника Антонија Антића открива да се Србија 1914. уопште није спремала за рат. – Војводу Путника затекла је објава рата у Глајхенбергу где је отишао да се одмори. Од кључева касе главног ђенералштаба, у којој су били ратни мобилизациони планови, један је био код краља Петра а други код војводе Путника. Тражили су кључеве од краља Петра да отвори касу. Он није хтео да их да, вели: „Мени је Радомир казао да никоме сем њему не дајем.“ Једва је успела влада да га убеди да да кључеве – записао је Антић.

Он је 1912-1913. био добровољни болничар, као и већина гимназијалца недораслих за пушку.

– У соби са тешким рањеницима, сваког дана после подне, а често и до касно у ноћ, писао сам писма која су јунаци са Брегалнице и Једрена, без ногу и руку, упућивали својим кућама – забележио је Вучо.

У кафанама као што је „Златна моруна“ седели су разочарани дојучерашњи хероји, добровољци-четници, непотребни у мирним временима. Најогорченији међу њима био је лудо храбри и својеглави Војислав Танкосић, мајор и четнички војвода који је убио последње Обреновиће, четовао против Турака у Јужној Србији, а у Београду лупао шамаре корумпираним карађорђевићевским министрима. Апис је у пролеће 1914. на Танкосићево инсистирање прво одобрио њихов одлазак Принципа, Чабриновића и Грабежа у Сарајево, сматрајући да је реч о балавцима неспособним да изведу ништа озбиљно. Онда је повукао дозволу и наредио да не изазивају судбину и не покушавају атентат. Обавештајни подаци из Конопишта, са састанка кајзера Вилхелма и Франца Фердинанда, говорили су да Немачка само чека повод за рат. У Београду су пак посланици у српској Скупштини тражили да се прекине позивање на војне вежбе, јер је обнова земље преча.

– У пролеће 1914. године Србија је изнад свега желела мир. Исцрпљена балканским ратовима и погођена унутрашњим сукобом између цивилних и војних кругова у врху државне власти поводом организације управе у новоослобођеним областима Старе Србије и Македоније, Србији је био потребан опоравак и период мирнодопске државноправне и економско-финансијске стабилизације. Она није хтела никакав сукоб или рат, али проблем је у томе што су рат желеле централне силе: Аустроугарска и Немачка – каже историчар др Мирослав Свирчевић.

Он наглашава да српска влада, није ни хтела, ни могла, да ради на подривању Аустроугарске и њених примарних политичких интереса, јер је пред собом имала друга и значајнија питања за решавање од југословенства, магловите идеје којом се бавио веома мали број људи . 

СУДБОНОСНА ЖЕЛЕЗНИЦА

У априлу и мају 1914. српске новине су писале о састанцима немачких инвеститора и српских министара који су разговарали о изградњи „Оријенталне железнице“ Берлин – Багдад, преко Србије. Пројекат који је требао да обезбеди Немачкој приступ нафтним пољима прекинуо је Први светски рат. – Само поглед на мапу света показује како се ланац држава протеже од Берлина до Багдада. Немачка империја, Аустроугарска, Бугарска, Турска. Само један мали појас територије блокирао би пут и спречио два краја у ланцу да буду повезана. Тај мали појас је била Србија. Србија је стајала мала, али пркосна између Немачке и великих лука Константинопоља и Солуна, држећи капију Истока. Србија је била заиста прва линија одбране нашег источног империјалног поседа. Да је била сломљена и намамљена у систем „Берлин – Багдад“ тада би наша огромна, али слабо брањена империја ускоро осетила тежак удар од немачког источног напада – записао је после рата британски мајор Р. Г. Д. Лафан.

– У Србији 1914. није било планова нити шире подршке за стварање југословенске државе у ближој будућности. Кад је реч о југословенској идеологији, јавно мњење у Србији, не схватајући у потпуности разлику, кретало се од идеје о проширеној Србији до идеје о Србији као ујединитељу свих Јужних Словена – каже др Свирчевић.

У мају 1914. Србија није знала ни како да реши проблеме у ослобођеним крајевима, заосталим провинцијама пропалог турског царства. Њих је требало цивилизацијски, правно и економски уклопити у систем државе која је крајем 19. века кренула путем брзог напретка. Београд је у 20. век ушао са електричним осветљењем и трамвајем, а прва хидроцентрала по Теслином систему на Ђетињи у Ужицу пуштена је у рад 1900, само пет година након изградње прве такве електране на Нијагари. Већ 1904. никао је низ електрана које се омогућиле прву индустријализацију Србије. Нове територије су пак имале више од 80 одсто неписменог становништва које је до јуче живело под османлијским законима. У мају 1914. још увек су на југу гинули српски војници у свакодневним борбама са бугарским комитама и шиптарским качацима. А поступци нових цивилних власти, углавном кадрова Пашићеве Радикалне странке, изазивале су револт становништва и сукобе с војском.

– Победе српске војске су популарисале војску, официре и заверенике, што је изазвало страх а и завист политичара, нарочито Пашићевих радикала. Чиновништво које је било послано у Маћедонију у већини случајева није разумевало своју деликатну улогу, већина од њих су сматрали службу у новоосвојеним крајевима као извор за богаћење. Зато су почели немилосрдно да уцењују и пљачкају онај свет. На то се жалило становништво официрима у које су имали поверења. То је још више појачало мржњу између официра и владе радикала. Тај сукоб и борба су се тако заоштрили да је претило да се претвори у озбиљан грађански рат – забележио је пуковник Антоније Антић, ађутант краља Петра и пријатељ Аписа.

У пролеће 1914. Пашић је покушао да се обрачуна с Аписом, а он је покушао да покрену трупе из Скопља на Београд да сруши владу. Пошто није успео помогао је опозицији да блокира рад Скупштине и 21. маја 1914. влада подноси оставку.

– Непосредно пред избијање Великог рата престолонаследник Александар је тек постао регент и расписани су нови парламентарни избори. Чак и после Сарајевског атентата, док је Европа стрепела од последица, председник владе Никола Пашић био је заузет политичком агитацијом, док се начелник Генералштаба опорављао у аустријској бањи Глајхенберг. Дакле, ситуација у Србији је била редовна – каже, помало иронично, др Свирчевић.

Тек кад је Србија нападнута, на посао је враћен најбољи српски генералштабни официр, генерал Живојин Мишић. Иако херој балканских ратова, он је 1913. на захтев радикала пензионисан. Остало је запамћен његов саркастичан коментар да на Теразијама треба подићи споменик српском војнику и српском волу који је вукао топове, јер они у рату добијају битке, а и после рата исто прођу.

ЗА ДЕЦЕНИЈУ 16 ВЛАДА

Српској јавности било је доста и ратова и 16 промена влада од Мајског преврата 1903. до пролећа уочи Сарајевског атентата 1914. године. О томе сведоче и насловне стране најтиражнијих дневника тог доба, кад је у Србији излазило више од 120 листова, без медијске стратегије. Рубрика „Влада и официри“ која је у априлу 1914. била на насловници, претворила се у фељтон и склизнула на стране ближе малим огласима. На насловним странама су се појавили наслови „Има ли пас разум“, „Химна свињи“ и вести о томе како су у представници чешке грађевинске фирме у Београду, згрожени српским псовкама, запретили да ће отпустити кочијаше која псују на градилишту.

– Не треба се заваравати митовима о „златном добу“ од 1903. до 1914. у коме су сви у Србији певали једногласно. Напротив, тада нико није имао апсолутну власт, све је превирало, владе су падале, али се индустрија развијала, говорило се слободно о свим могућим идејама, новине су писале о аферама у власти, а држава је издржала санкције и добила царински рат против Ауструогарске и балканске ратове – каже проф. др Предраг Симић.

(Вечерње новости)

Ознаке: Први светски рат., свађе, Србија