(Антун Роша)

Један од економски и геостратешки најважнијих пројеката на територији Европе свакако је изградња руског гасовода Јужни ток. Њиме би Русија заобишла Украјину у достави гаса Европи. Нема сумње како би тим потезом Русија увелико ојачала а и Европска зависност од руског гаса била би још већа. Такав сценарио је за руског ривала САД заправо недопустив и не изненађује да ће кризу у Украјини покушати да искористе како би се на све начине уништио овај гигантски пројект.

У недељу је бугарски премијер Пламен Орешарски наредио прекид изградње Јужног тока. Ту одлуку је донео после разговара са америчким сенаторима, што заправо даје одговор на питање зашто је то сада учинио. Али свега дан после тога стижу нове лоше вести за Русију – после Бугарске у понедељак је и Србија објавила да прекида рад на Јужном току. Министар саобраћаја Зорана Михајловић потврдила је да Србија прекида рад на пројекту са руском компанијом Газпром.

Не би изненадило да је део политичког естаблишмента у Србији више него срећан због чињенице да је Бугарска Русији поручила „не”. Такав став се може читати и из изјаве српског министра енергетике Александра Антића, који је у недељу рекао за лист Курир да се тим “смањује притисак на Србију јер се гасовод не може градити у деловима”.

„ОЛАКШАЊЕ“ ЗА СРБИЈУ

Душан Мракић, бивши државни секретар у српском Министарству енергетике коментарисао је: „Све у вези с тим зависи пре свега од договора Русије и ЕУ. Да би гасовод имао било какву функцију, мора бити изграђен у Бугарској, и Србији. Ово је притисак ЕУ И САД на Бугарску, али је за нас у овом тренутку олакшање јер је тежиште на њима”.

Другим речима, Београд је срећан јер је у ситуацији да се не замера Европској унији и САД, а потез Бугарске им је добро дошао да се на њега надовежу. Србија сада увози 2,5 милијарде кубних метара гаса годишње. Већина тога стиже из Русије преко Мађарске и Украјине.

Орешарски тврди да је одлуку о прекиду изградње донео на захтев Европске комисије. Али свима је јасно ко у овом великом геополитичком сукобу води кључну реч. Орешарски није одлуку донео по повратку из Брисела, већ после састанка са америчком сенаторском делегацијом у Софији – у посети су били Крис Марфи, Рон Џонсон и неизбежни амерички јастреб бр. 1 – Џон Мекејн. „Бугарска би требала да реши проблеме са Јужним током у сарадњи саевропским колегама. У овој ситуацији је очито да желе што мање руског утицаја у пројекту”, поручио је Мекејн.

Уредник листа Business New Evrope Бен Арис коментарисо је ситуацију у разговору за РТ: „Америка је одлучила да се стави у положај где ће искључити свакогако јој се не допада у земаљама у којима верује да би могла имати неки интерес. Утоме нема никакве економске рационалности. Европљани су врло прагматични, траже јефтине и чисте енергетске ресурсе, а Русија им то може омогућити. Али ствар Јужног тока је у томе да се не уклапа у политику ситуације”.

Другим речима, Европа ће још једном под притиском САД ићи контра својих економских интереса. Тај тренд се последњих година неумољиво наставља. Либија, Сирија, Иран, Русија – све су то конфликти због којих Европа стагнира, жртвујући сопствени интерес. Како је то могуће? Како је могуће да цео континент води аутодеструктивну економску политику у служби геополитичких интереса САД? Наравно, не ради се о континенту као континенту, већ искључиво о уском слоју политичке елите која је тренутно на власти готово свуда у Европи.

Чак и једна Србија, која би итекако профитирала од заузимања неутралне политике, нарочито у овој ситуацији, егзистира под политичком номенклатуром која нема ни снаге ни жеље да контрира притисцима у сврху свог националног интереса. Како Софија и Београд могу да објасне свом народу одустајање од економски важних пројеката због спољнополитичког притиска? И да ли су ти народи свесни колико је губитак независности по њих катастрофалан? Наравно, није ту реч само о Јужном току већ о свим аспектима вођења државе. А шта тек рећи за Хрватску, где вест о потенцијалној градњи америчке базе за беспилотне летелице пролазе готово неприметно?

САМО ЈЕ ОРБАН БИО ЈАК

Што се тиче Бугарске, владајућа Социјалистичка странка је све вријеме поджавала Јужни ток. Бугарски премијер Орешарски истакао је у марту да ће се његова земља противити увођењу економских санкција Русији. То нимало не изненађује кад се зна да Бугарска чак 90 одсто енергије увози из Русије. Економски рат за Бугарску био би девастирајући. Тешко је не запитати се шта се догодило да Орешарски повуче тако радикалан потез, који је за његову земљу економски катастрофалан?

Србија је још до јуче тврдила да „нема планова о одлагању” почетка изградње Јужног тока– радови је требало да почну већ у јулу. Српски министар енергетике у понедеак је истакао: „Верујем да ће Европска комисија и земље чланице пронаћи решење јер ово је европски пројекат у најбољем интересу енергетске безбедности Европе”. Хоће ли данас поновити те изјаве? Тешко.

Док је на власти у Хрватској била Јадранка Косор (Иво Санадер није хтео ни да размотри такве могућности), 2010. са Русијом је потписан споразум о изградњи једне секције Јужног тока према Хрватској. Али доласком СДП на власт крећу интензивни контакти са Катаром (ЛНГ на Крку) и Азербејџаном (Трансјадрански гасовод), а нови блок Пломина Ц одлучују да изграде на угаљ, а не на гас, што заправо доводи до одустајања Русије од изградње секције према Хрватској.

Једини који је бар за сада задржао конзистентан став је мађарски премијер Виктор Орбан, који је 5. јуна изјавио да би гасовод требало градити и да за Јужни ток „нема алтернативе”.

Ни за Европу нема алтернативе, а камоли за Источну Европу.

(Advance)

Ознаке: Јужни ток, Антун Роша, Бугарска, Србија