Прочитај ми чланак
Актуелни сукоби грађана и полиције широм САД уопште ме нису изненадили. У земљи која је највећи извозник „демократије“ на помолу је расно-грађански рат. Данас империја има озбиљан проблем у сопственом дворишту. Дух злогласног Едварда Хувера и данас слободно шета од Аљаске до Мексика.
Хувер и његови трагови прошлости су дубоко утабани на фасади саме државе, а хистерија и дивљање над обичним смртницима је и даље актуелан модел властодржаца из Вашингтона. Свако ко је мислио својом главом, без обзира на боју коже, завршио би бруталним убиством. Сваки покрет и иницијатива либералног карактера била је задављена и гушена репресијом полиције и тајних служби, пропраћена медијском хистеријом, и позивом на јавни линч.
Држава која почива на стубовима „демократије“ светски је рекордер политичких убистава свих оних који су се дрзнули да размишљају својом главом, који су проговорили реч „слобода“, и позивали народ на ослобођење од диктатуре.
Прва жртва администрације САД и корпорацијских мањина је управо проста већина, њихови грађани. Америчка „демократија“ је учинила све да обичан смртник (њихов грађанин) буде рођен у кавезу, и не буде способан да сагледа било какав свет изван зидина предрасуда и празноверја. Тако мњење је створила мањина да би контролисала већину и побринула се да просечан амерички грађанин буде под сталном присмотром и заробљен незнањем о сопстеној стварности. Не би требало да вас зачуди да велики број полу-писмених људи верује у то да се њихов Вашингтон и њихови национални интереси бране тамо негде у Багдаду, Кабулу или некој трећој тачки на планети за коју не знају где се уопште и налази у географском атласу.
У тој земљи постоји подела између оних који мисле да се Америка окрене самој себи и служи интересима својих грађана и оних који заговарају империју и сталну примену силе свуда, у име „демократије“ која је клинички мртва у сопственој кући. Овој првој категорији је најтеже. Они су под сталним и директним ударом владајуће клике.
Педесетих година прошлог века, када је на националну валуту стављена фраза „In God we trust“, тадашњи властодршци намерно или ненамерно директно су се огрешили о Први амандман Устава САД. Наиме, у том амандману јасно стоји да америчка нација није небеског божанства са националном религијом као у Енглеској, од које су се и ослободили. Јесте тачно да сваки амерички грађанин има право да обожава бога по свом избору, али нема право да намеће своја веровања другима, који обожавају и верују у нешто друго. У том амандману јасно се наглашава одвајање религије од државе.
Међутим, некима је ипак одговарало да сваког човека преобрате у своју религију, махом хришћани евангелисти. Амерички грађанин почиње да служи богу, држави и корпорацијским мањинама на начин који они захтевају од њега. Таква религија је нанела много зла која су и данас актуелна. Мржња према црнцима и данас не јењава, док је већини поклоника овог бога крвоток затрован расизмом. Конзервативни бес према идеји о једнакости жена и мушкараца је и данас актуелан. Психопатска мржња према свим прогресивним људима грађана САД добија огроман медијски простор. Иако им закон не дозвољава извршење самоубиства и узимање дроге, дозвољено је да се купи оружје и пуца по школама и улицама, док закон о извршењу смртне казне изазива дубоко гађење у свим цивилизованим земљама.
Више је досадно понављати чињеницу да је америчка централна обавештајна служба (ЦИА) главни монополиста у увозу и дистрибуцији наркотика, истовремено играјући улогу покровитеља производње ван граница своје државе.
Због превише „демократије“, америчка владајућа мањина, успостављањем државе националне безбедности средином прошлог века, донела је одлуку да ту исту демократију извози у облику бомби и разних агресија, које су разултирале са око педесет милиона мртвих широм света. За тај број страдалих САД су директно и индиректно одговорне у последњих седамдесетак година. Никада ниједна влада САД није одговарала за извршене злочине. Никада нису званично откривени организатори егзикуција оних грађана који су мислили својом главом и говорили о слободи.
Ако је познати писац Марк Твен једном приликом рекао да звезде и пруге на америчкој застави треба да замене симболи гусарске заставе, лобања и укрштене кости, моје речи су заиста сувишне. Наравно нико се није освртао на његове речи и мишљење, јер је он ипак био само писац.
Лично Америку не мрзим, као ниједан народ на овој нашој планети. Сигуран сам да не само ја, него и хиладе мојих сународника боље познаје на пример америчку књижевност и уметност уопште него многе њихове дипломате које су на служби у Београду и који су ментори нашим властима.
Свестан сам и те чињенице да је много тешко бити борац за слободу под зидинама империје као и нама овде који се боримо против империјалне политике из истог центра. Као слободан човек у покушају солидаришем се са онима који се за ту исту слободу свим снагама боре. Желим им победу у борби за слободу јавног изражавања и мишљења, социјалну правду и живот достојан човека.
На њихов Дан Захвалности, 2014.године.
